Fotografija i priroda – inspiracija trenutka

PREDRAG KOSTIN

Predrag Kostin rođen je 18.09.1976. godine u Zrenjaninu. Fotografisanjem prirode intenzivno se počeo baviti tokom 2005. godine. U naredne dve godine (2006. i 2007.), učestvovao je na mnogim konkursima, na kojima je osvojio i svoje prve nagrade za fotografiju. Lokaliteti na kojima Predrag Kostin fotografiše su: specijalni rezervat prirode „Stari Begej“ „Carska Bara“, specijalni rezervat prirode „Zasavica“, podunavsko lovište „Plavna“, Nacionalni park „Fruška Gora“, kao i lokaliteti u okolini Zrenjanina.

Gledajući fotografije naših majstora fotografije Jaroslava Papa, Šandora Lukača, Jovana Lakatoša razmišljao sam o tome kako je verovatno divno biti deo prirode koja nas okružuje, kada sam skupio nešto novca kupio sam fotoaparat Nikon D 75 i teleobjektiv Sigmu od 500 milimetara, ubrzo je sledilo i prvo razočarenje – kad kupiš takav objektiv misliš da ćeš moći da snimiš i zenicu oka životinje koju fotografišeš, ali nije tako u praksi. Potrebno je pre svega poznavati prirodu i navike životinja koje se fotografišu, poznavati mesta gde ih možeš pronaći ali i u kom periodu ih možeš pronaći, jer životinje imaju svoja letnja staništa gde odgajaju mlade i provode leto, a isto tako i zimska koja im služe da lakše prezime i gde imaju malo više hrane ili su nešto zaštićenije od nepogoda ili predatora.

Fotografisanje u prirodi je nadmetanje sa prirodom, svojevrsno takmičenje, da budeš deo prirode i životinjskog sveta, da budeš na pravom mestu, a opet neprimetan. Većini fotografa u Srbiji je nažalost nedostupna prava oprema, ipak mislim kada bismo imali adekvatnu opremu kakvu imaju stranci da bismo imali duplo bolje fotografije, jer mi imamo to nešto – istarajnost, volju i želju. Opet zavisi kakvom vrstom fotografije se bavite da li je to makro fotografija ili Wildlife fotografija, a osim foto opreme treba imati i dodatnu; zaklone, šatore, maskirne mreže…

U poslednje vreme fotografisanje divljih životinja postaje komercijalno, posebno u zapadnim zemljama, stvaraju se veštačka mesta sa visokim stepenom udobnosti za fotografe jer su životinje prosto naterane da dođu na ta mesta gde ih se može fotografisati i sa nešto lošijom opremom.

Odnos prema fotografiji u Srbiji nije na dovoljno visokom nivou, ponekad su za to krivi i sami fotografi koji olako daju fotografije zarad lične promocije, a time u stvari više promovišu neke druge jer ih upravo oni koriste za svoju promociju. Ljudi misle da svako može da napravi kvalitetnu fotografiju bilo da se radi o urbanoj, portretu, makro fotografiji ili podvodnoj fotografiji što svakako nije tačno. Fotografi i fotografija ipak kod nas ne cene se dovoljno, a trebalo bi.

Uvek mi je draže da fotografišem našu divljač, priroda Srbije je fantastična, mada stavljena u neki peti plan, mi nismo svesni koliko nam je lepa zemlja i koliko lepih bića živi na ovim prostorima, a mi ih našim nečinjenjem i neznanjem upropaštavamo. Potrebno je promeniti svest kako bi se upravljanje prirodnim dobrima prilagodilo opstanku životinjskih vrsta. U inostranstvu se opet preteruje u drugom pravcu iako postoje Nacionalni parkovi gde se životinje ne boje ljudi gde možete fotografisati životinje iz automobila, ali smatram da ni to nije dobro – životinje imaju svoje životne cikluse i one mogu biti tolerante prema čoveku ili ne, – što može biti veliki problem. Generalno potrebno je promeniti svest kako bi smo bili odgovorni prema živom svetu i prirodi da bismo bili na nivou barem zemalja u okruženju, a o zapadu da ne govorim.

Fotografije publikujem putem časopisa interneta preko izložbi fotografija i fotografskih foruma. Planiram knjigu ali se čini da tema nije interesantna izdavačima i potencijalnim sponzorima da bi se fotografije publikovale u knjizi na adekvatan način. Prvi put posle duže vremena Lovački savez Srbije objavio je kalendar sa fotografijama životinja koje su snimljene isključivo na području Srbije.

Autori fotografija su članovi komisije za informisanje lovačkog saveza Dušan Žarkić, Predrag Mastilović i ja. Bili smo svesni da ima mnogo kalendara sa životinjama koje su snimljene širom sveta, ali smo smatrali da imamo čim da se pohvalimo i sudeći po kritici kalendar je lepo prihvaćen. Što bismo kačili na zid tuđe kada imamo toliko toga čime bi se i drugi ponosili?

Kada dolaziš kod nekoga u dvorište red je i da se javiš, time mislim na uprave nacionalnih parkova, i parkova prirode samim tim što imamo zajednički cilj tako da bi i fotografi trebali da imaju naviku da se jave, a sa druge strane uprave bi trebale da imaju obučene ljude koji će pomoći fotografima koji poznaju gde i kada se nalazi određena vrsta u obostranom interesu. Lutanje po šumi je inspirativno, ali ako želiš da fotografišeš određenu divljač, a vratiš se bez željene fotografije onda je to frustrirajuće. Saradnja između upravljača šuma, parkova prirode i nacionalnim parkovima mora da postoji i treba da bude daleko bolja.

Najlepši trenuci kod fotografisanja divljih životinja jeste činjenica da i sam postaneš deo prirode da si iako posmatrač i sudeonik. Fotografi kažu da sve što nisi fotografisao, a doživeo si kao da nisi ni doživeo. Ipak bilo je fantastičnih trenutaka kada smo bili limitirani opremom obično leti kada životinje kasno izlaze, a pravo deševanje je na mesečini sve se vidi, ali nedovoljno za foto opremu tako se jednom prilikom približio orao koji je izuzetno oprezan- gledamo ga kao u nekom filmu na Nacionalnoj geografiji ali uzalud kad nemamo dovoljno svetla za fotoopremu. Ponekad očekuješ da se životinja pojavi na jednom mestu a one priđu do samog šatora ili priđu fotografu. To je priroda uvek nepredvidiva i lepa.

Svet koji nas okružuje priroda i biodiverzitet zaista je izvanredan i treba da povedemo računa o njihovom ostanku i opstanku u Srbiji moramo da radimo na promovisanju naše prirode jer ona nije samo stanište brojnih biljnih i životinjskih vrsta ona je i dom i zavičaj svih nas.

Alisa Junuzović