Ana Batrićević: Život sa fotografijom

Ljubav prema fotografiji, kako je sve počelo

Pronašla sam pre nekih 6 godina u svom domu jedan stari analogni foto aparat (Foca Sport, 35mm) koji je koristio moj pokojni deda, a zatim i moj pokojni otac, sa još uvek nerazvijenim filmom. Odnela sam film na razvijanje i svetlost dana su ugledale divne porodične fotografije mojih roditelja i četvorogodišnje mene sa letovanja na Krku, u Hrvatskoj 1989. Ljubazni gospodin u BG Elite foto radnji u Staklencu u Beogradu, gde sam razvila film, pokazao mi je kako da koristim taj foto aparat. U to vreme sam pohađala kurseve iz grafičkog i veb dizajna, što se lepo uklopilo sa fotografijom. Kasnije sam, oduševljena svim tim kupila DSLR aparat, objektive, stativ…

Ljubav prema fotografiji podstakla me je da je povežem sa poslom. Zaposlena sam kao viši naučni saradnik na Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu, i već deset godina se bavim naučno-istraživalkim radom iz oblasti kao što su: prevencija poremećaja ponašanja i kriminaliteta, prestupništvo mladih, resocijalizacija osuđenih lica, zaštita životne sredine, životinja, ljudskih prava… Uvidela sam da dokumentarna fotografija sjajno dopunjuje terenska istraživanja iz svih tih oblasti pa sam počela intenzivno da je uključujem u svoj rad. Uz dokumentarnu, razvila sam veliku ljubav i posvećenost i prema drugim oblastima fotografije.

Kao rezultat toga, napravila sam dve samostalne izložbe sa fotografijama koje prikazuju resocijalizaciju osuđenika uz pomoć pasa: „Druga šansa“ (2018) u galeriji Bartselona u Beogradu (umetnički direktor: David Pužado) i „Sloboda u krugu“ (2019) na Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu (Link za tekst i galeriju fotografija koje su objavljene na sajtu Foto saveza Srbije, o mojoj izložbi „Sloboda u krugu“ http://new.fotoss.org/index.php/2019/12/21/sloboda-u-krugu-ane-batricevic/ i Link za video gde se može videti još fotografija https://youtu.be/w6qXuo08HfU), a moja samostalna postavka „Beogradski otpad“, sa fotografijama sa deponije Vinča, bila je izložena najpre u okviru Međunarodnog festivala zelene kulture Green Fest u Domu omladine u Beogradu (2017) a potom u sklopu projekta „Karavan za klimu“ Francuskog kulturnog centra u više gradova u Srbiji (Novi Sad, Niš, Kruševac, Valjevo) i u Francuskom kulturnom centru u Beogradu (2018-2019) (Link: https://youtu.be/fKCyAmESssM).

Učestvovala sam na više kolektivnih izložbi, domaćih i međunarodnih pod patronatom FIAP-a i Foto saveza Srbije, kao i na izložbama: Presfoto Srbija u okviru festivala Vizualizator u Beogradu (2019), Ženstvenost u okviru Beogradskog meseca fotografije (2019), Memorijalni foto konkurs Goran Terzić u Banjaluci (2019), a neke od mojih fotografija objavljene su u magazinima kao što je Grain (urednik: Igor Čoko) (2019) (Link: https://grain.rs/2019/05/03/ana-batricevic-workday-at-vinca-landfill/) i Fotobook Monthly (urednik: Zvezdan Reljić) (2020) ( Link: https://fotobookmonthly.com/06/).

Učešće na izložbama koliko su one važne za mladog autora i koliko traže samoodricanja i ulaganja

Svaka aktivnost kojoj se suštinski posvetimo podrazumeva ulaganje i neki oblik samoodricanja, naravno. Uvek celu sebe posvetim nečemu što mi je važno i što me ispunjava, a to se posebno odnosi na fotografiju i sve što uz nju ide, uključujući i učestvovanje na konkursima i izložbama. Mislim da je za mladog autora učešće na izložbama važno kao jedan od oblika (ali svakako ne jedini) rada na sebi. Ono zahteva stalno usavršavanje, kritičko sagledavanje svog rada, učenje na sopstvenim greškama i neuspesima, prihvatanje kritika kao inspiracije i podsticaja za dalji rad. Ujedno, svaka izložba je divna prilika za upoznavanje sa kolegama, druženje, ali i razmenu iskustava, utisaka, stvaranje zajedničkih uspomena…

Šta je fotografija, a da to nije definicija iz stručne literature

Za mene je fotografija trenutak iz života, sa svim emocijama koje u sebi nosi, zauvek sačuvan od zaborava. Ujedno, ona je način da fotograf podeli sa drugima svoje viđenje stvarnosti.

Fotografija – u odnosu na ono što je bila

Sa divljenjem i poštovanjem uživam u fotografijama starih majstora, velikana domaće i svetske fotografije, koji su postavili temelje za ono što mi danas radimo. Pošto sam imala prilike da radim i sa analognim foto aparatom, a danas gotovo uvek radim sa digitalnim, mislim da je modernim fotografima mnogo lakše. Možemo sebi priuštiti grešku, koja neće ostati trajno zabeležena na filmu, a imamo i opciju da u obradi fotografije dosta toga popravimo, što sve ranije nije bilo moguće.

Koja ti je fotografija najdraža

Za svaku fotografiju sam emotivno vezana na jedan osoben način. Kada bih morala da odaberem najdraže, mislim da bi to bila serija dokumentarnih fotografija koju sam napravila na deponiji Vinča u Beogradu 2018. godine. Te fotografije govore o teškoj situaciji ljudi koji zarađuju za život sortirajući otpad na toj deponiji i istovremeno skreću pažnju na ekološke probleme koje izaziva nepropisno odlaganje i neadekvatno tretiranje otpada. Boravak na deponiji i kontakt sa ljudima koji na njoj rade i koji uprkos nepodnošljivim uslovima uspevaju da ostanu pozitivni i prijateljski nastrojeni ostavio je na mene veoma snažan utisak.

Da li imaš uzore i koji su i zašto baš oni

Osim, naravno, majstora koji su ušli u istoriju domaće i svetske fotografije, i koji su nam svima uzor, meni su uzori sve moje divne kolege, kako iz Foto kluba Beograd i Foto saveza Srbije, čiji sam član, tako i drugi sjajni fotografi koje sam imala priliku da upoznam, a sa nekima i čast da sarađujem. Svima njima sam beskrajno zahvalna na prihvatanju, prijateljskim kritikama, savetima i podršci. Sa oduševljenjem posećujem aktuelne fotografske događaje, izložbe, predavanja, i slično, kad god se ukaže prilika i vidim ih kao dragoceni izvor inspiracije.

Odnos društva prema fotografiji i fotografije prema društvu da li ima nesporazuma 

Već duže vremena terenska istraživanja iz oblasti kojima se bavim upotpunjujem dokumentarnom fotografijom. Razlog za to je što verujem da fotografija govori o društvu neuporedivo više od pisane reči – o njegovim dobrim i lošim stranama, događajima koji ga obeležavaju, ljudima (ne poznatim, nego upravo suprotno, običnim, „malim“ kao što smo svi mi) koji ga čine i oblikuju. Dokumentarna fotografija nam daje realnu sliku društva – ona je kao odraz društva u ogledalu. Da li će se tom društvu uvek dopasti da vidi sebe ogoljeno, sa svim vrlinama i manama, i kako će na taj svoj odraz reagovati, zavisi od konkretne situacije i okolnosti. Tada verovatno može doći do nesporazuma koji ste pomenuli u pitanju. To je nešto sa čime se kao fotografi moramo suočiti dosledno, ostajući verni sebi i realnoj slici koju smo zabeležili.

Fotografkinja ili fotograf vidi li se razlika na fotografiji

Bitna je fotografija kao zapis, kao krajnji rezultat koji gledalac vidi, bez obzira na to da li iza objektiva stoji muškarac ili žena.

About Author