Predrag Štrbac: Režija fotografije
Srećni vlasnik analognog detinjstva. Nesuđeni elektroinženjer. Pripovedač.“Penzionisani amaterski dugoprugaš”. Pozorišni reditelj koji jedva čeka da pozorišta počnu ponovo da rade: Predrag Štrbac
Fotografija je, a da to nije definicija iz foto priručnika?
Onaj magičan momenat života koji ti proleti jer ne stigneš da ga uslikaš, a onda ipak budeš brz i uhvatiš ga.
Ljubav(?) prema fotografiji, kako je počelo?
Kao pozorišni umetnik, inspiraciju tražim i nalazim u sveukupnosti života na našoj planeti. Toj sveukupnosti pripadaju i sve druge umetnosti i umetnička dela koja me takođe inspirišu za moje stvaranje u teatru. Od svih umetnosti, muzika je ta koja mi daje posebnu energiju, posebno dok se spremam za određenu režiju. U tom periodu znam da iznova i iznova slušam jednu ili nekoliko numera koje u tom trenutku meni predstavljaju muzički simbol sopstvene rediteljske vizije i koncepta. U sledećoj fazi rada, kada počnu probe, muzika ostaje u meni, a pri ruci mi se nađe moj fotoaparat koji mi služi da zabeležim neke meni zanimljive detalje sa probe tako i kao vizuelna inspiracija za predstavu i njenu nadogradnju. Ovo se posebno dešava u završnoj fazi proba kada glumci bez prekida igraju na sceni (to su probe koje se zovu progoni ili generalne probe). Odatle negde je počela moja ljubav prema fotografiji i nastavila se dalje u pravcu dnevne rutine: kao izađem iz kuće, skoro pa uvek ponesem svoj fotoaparat i hvatam momente koji me zaintrigiraju. Nekada otvoreno, kada je u pitanju priroda ili urbani pejzaž, a neki put i “kao paparaco” kada su u pitanju ljudi, koji se možda i ne bi rado fotografisali. Ovo poslednje, da ne bude nesporazuma, je samo šala.
Režija u fotografiji ili fotografija u režiji?
I jedno i drugo. Pitanje kompozicije, svetla, priče, rakursa tj. ugla gledanja na neku temu/pojavu, priča tj. narativ, dinamika, tempo i ritam, simbolika, slojevi, značenja, dijalektička komunikacija sa publikom su sve elementi koje obe umetnosti imaju u sebi. Iako se svaki od ovih elemenata drugačije ogleda u
teatru i fotografiji, osnove svih ovoh elemenata u obe umetnosti su isti. Tako da nalazim da je mi je vrlo prijatno da režiram fotografiju. Naravno, profesionalni fotografi upravo to i na planiranim photo sessionima i rade. I jedna i druga umetnost ima svoju scenu. Ili kadar, – kako vam drago.
Najdraža fotografija?
Fotografija Robina, šteneta koga sam spasio sa ulice. Prvo jutro posle spasavanja.
Fotografski aparat ?
Panasonic LUMIX LX-100 Mark I. Pripada, kako sam se obavestio, klasi Bridge fotoaparata, dakle onih koji nisu “idioti” tj, point and shoot a nisu ni poluprofesionalni tj. profesionalni. Jako malih dimenzija te veoma lak za svakodnevno nošenje uza sebe. Nema izmenjiv objektiv ali taj koji ima je vrlo pristojan uzimajući u obzir o kojoj se klasi fotoaparata radi. Žižna daljina u rasponu od 24-75mm Leica ekvivalneta te F broj tj. otvor blende od fenomenalnih 1.8 sa veoma pristojnim 4/3 senzorom (17.3x13mm) daje mogućnost da se čovek vrlo lepo poigra sa ovim fotoaparatom. Efektivnih piksela je samo 13 Mpix tako da danas čak i neki telefoni imaju veći broj megapiksela, ali za moje potrebe veoma, veoma dobar aparat. Posebno mi se sviđa što ima taj retro-look zaista, kao da je došao iz nekih sedamdesetih godina prošlog veka, a uz to i za njega iskrojena kožna torbica. Jedino što mi se ne sviđa je činjenica da objektiv nije hermetički zatvoren te nije otporan na prašinu tako da sam već na početku zaradio par tačkica prašine koje se vide pri manjim vrednostima F broja. Još nisam otišao da mi to očiste, pa te tačkice sređujem u postprodukciji. A nekako mi i to ima šmeka – kao da fotoaparat ima svoje sopstvene ožiljke. Ako sam nešto pogrešio, ovde je tačan opis:
https://www.dpreview.com/products/panasonic/compacts/panasonic_dmclx100
Sada već postoji i druga generacija ovog modela sa boljim performansama.
Budućnost fotografije ili vraćanje prošlosti?
Vraćanje prošlosti, izuzev ako se ne desi zombi-apokalipsa, dešava se skoro pa nikad. Ni ne treba. Nove tehnologije mogu samo da pomognu ljudima ako ih koriste u dobre i kreativne svrhe. Tako i u umetnosti fotografije – bolji objektivi, senzori, procesori obrade fotografije itd. mogu samo da olakšaju kreativnim ljudima stravarnje dobrih fotografija. I to, naravno, na oduzima niti umanjuje činjenicu, da kakav god aparat imali u rukama, najvažnije je i suštinski da imate ideju šta i kako da fotografišete. A budućnost? Svakako je dovoljno velika i za neke nove, buduće analogne fotoaparate.
Odnos društva prema fotografiji i koliko je fotografija važna za društvo?
Ne volim da odgovaram na ovakva pitanja, a u vezi umetnosti, kako pozorišne tako ni bilo koje druge, te ni umetnosti fotografije. Poslednjih godina i decenija zbog svih tih neo-liberalnih mentalnih agendi i nasilnog menjanja doživljaja društva i socijalnog narativa, pojavio se društveno-metalno-verbalni konstrukt “angažovanosti”. Zaboga, sada svaka predstava mora da bude angažovana (čitaj politički angažovana) ili, ako nije, odmah je manje vredna. Sve mora da ima “nekakvu” korisnost društvu. Taj pristup, koliko god imao smisla kada je u pitanju proivodnja materijalnih dobara, nema ama baš nikakve veze sa umetnošću, duboko mi se gadi te mislim da su ga smislili oni koji nisu autentični umetnici, koji ne dozvoljavaju širinu koju umetnost pruža i, ako hoćete, i traži, već koji žele da sve spakuju i unapred definisane formate “korisnosti” za jedno društvo. Naravno da je svako umetničko delo i angažovano i važno i korisno za društvo jer u tom društvu i za to društvo i nastaje.
Da odgovorim na Vaše pitanje. Da, fotografija je jako važna za naše društvo koje je u najvećem procentu – vizuelno.
Na kraju krajeva, ako i kada počne već pomenuta zombi-apokalipsa, naravno da nećemo da mislimo ni na pozorište, ni na fotografiju, ni na bilo koju drugu umetnost, modu, rekreaciju ili nešto treće. Mislićemo na preživljavanje, na sklonište, hranu i bezbednost. Ali kada pobedimo zombije za taj dan i okupimo se uveče oko vatre, neko će početi da priča neku priču, živo i aktivno, skoro pa glumeći neke likove iz priče. I, dok deca i odrasli raširenih očiju budu bez daha pratili nove zgode u priči, neko će uzeti stari, analogni fotoaparat i sa pretposlednjom rolnom filma, zabeležiće tu vatru, pripovedača i ljude koji je slušaju. Ne zato što je to neophodno u borbi protiv zombija, već zato što je – lepo.
About Author
