Pavle Taboroši – fotografije sa kraja sveta

Fotografija ima moć da sačuva sve ono što olako zaboravljamo

Čoveka su oduvek privlačila putovanja i istraživanje egzotičnih predela skrivenih od očiju civilizacije. Želeo je da zađe u nepoznato, daleko od svega što je ranije video, čuo, spoznao. Nekada su ljudi istraživanje udaljenih destinacija zloupotrebljavali kako bi u netaknutoj prirodi vršili razna ispitivanja. Tako su ugrožavali i uništavali mnoge narode, njihove vekovne tekovine, priče, verovanja, kulturu i na kraju živote.

Pavle Taboroši, zrenjaninski fotograf sa dugogodišnjim iskustvom, u periodu od šest meseci obišao je, zajedno sa suprugom Srđanom 2017/8. godine 12 atola i preko 40 ostrva. Zrenjaninci imaju jedinstvenu priliku da pogledaju izložbu fotografija koja je dostupna u salonu Narodnog muzeja. Spoj je dokumentarnog i putopisnog rada na beleženju života, običaja i morfologije Maršalskih ostrva. Na ovom projektu Pavle i Srđana Taboroši su sarađivali kao fotografi. Izložba je koncipirana u tri dela – istorijski, deo vezan za rukotvorine i morfologija ostrva.

-Istraživanje je bilo izuzetno naporno, jer je jedini način putovanja do nekih manjih ostrva teretni brod koji prenosi kopru. Maršalska ostrva su danas nezavisna država, ali imaju veoma burnu istoriju koja u nekim segmentima podseća na istoriju Srbije. Bez obzira što se nalaze na suprotnim krajevima planete i što većina stanovništva nije čula za Srbiju ili Jugoslaviju, na primeru ove kulture možemo naučiti mnogo o nama samima – započinje priču Pavle Taboroši.

Izložba nosi naziv „Kanu, kopra, koral“ i spaja najvažnije pojmove ovog putovanja.

PUT DO NAJUDALJENIJIH KRAJEVA SVETA

Kako naš sagovornik objašnjava, kanu je vrsta čamca sa dodatim jedrom i stabilizatorom uz pomoć koga su narodi Pacifika vekovima putovali po okeanu. Koral je živi organizam koji gradi grebene, a u zavisnosti od veličine mogu formirati ostrva i atole. Kopra je zrelo meso ploda kokosa koji je sirovina iz koje se daljom preradom dobija kokosovo ulje.

Pavle Taboroši kaže da je, nakon obilaska Kirgistana i Gruzije želeo da poseti još neka mesta na planeti koja su najmanje pretrpela uticaj globalizacije.

-Maršalska ostrva su ostrvska država u Tihom okeanu koja obuhvata 29 atola i 1.156 individualnih ostrva koralnog porekla. Uočio ih je Fernando Magelan 1520. godine, a Španija ih je prisvojila 1592. godine. Neki od atola su prodati Nemačkoj 1885. Nakon Prvog svetskog rata pripala su Japanu, a posle Drugog, Sjedinjenim Američkim Državama koje su vršile nuklearne probe na dva atola od 1946. do 1958. Od 1979. godine ovo je nezavisna država – objašnjava naš sagovornik.

NAUČIO SAM NAJVAŽNIJE LEKCIJE…

Pravi tradicionalan način života ovih ljudi je na malim ostrvima. Na ostrvu Boganage živi deset ljudi koji retko, ili skoro nikada nisu videli belog čoveka. Do tog ostrva je, priča Taboroši, trebalo putovati oko tri nedelje teretnim brodom. Obići ovaj kutak sveta je zaista retkost.

-Očekujem da Zrenjaninci i bilo ko, ko pogleda izložbu, kroz fotografije, makar delom upozna kulturu o kojoj se jako malo ili skoro ništa ne zna, a razvijala se potpuno nezavisno od evropske – kaže Taboroši i dodaje.

-Mislim da je najvažnija lekcija koju sam naučio da je za čoveka blagotvorno kada je svestan da će se njegova zajednica brinuti o njemu šta god da mu se desi. Ovo su ostrva na kojima niko nije gladan, nije sam i gde ljudi svoju decu mogu da prepuste bilo kome, čak i nepoznatom, bez bojazni da će im se bilo šta desiti. Ono što mi je, takođe, bilo fascinantno je da oni koji imaju određeni novac, žive vrlo slično, kao i najsiromašniji. Moj zaključak je da te minimalne klasne razlike u svima stvaraju osećaj sigurnosti – iskren je zrenjaninski fotograf.

U razgovoru se podsetio i prvog dana kada su on i supruga stigli na željenu destinaciju.

-Trenutak kada smo došli na Maršalska ostrva je za mene bio sasvim običan jer sam bio pod jakim emocijama i nisam mogao da razumem gde se zapravo nalazim. Srđana i ja smo putovali tri dana i promenili oko desetak aerodoma dok nismo stigli do ostrva Madžuro. Prva misao mi je bila da ne mogu, u svojoj glavi, da pojmim koliko sam udaljen od svoje kuće, grada, zemlje. Prvo jutro je bilo nešto najneverovatnije što sam doživeo, jer sam shvatio da se nalazim u delu sveta koji je potpuno drugačiji od svega što sam do tada video. Bio sam iznanađen jer se nalazim na mestu o kome ne znam dovoljno, iako sam čitao, slušao, istraživao. Bojažljivo smo se kretali po ostrvu, razmišljajući koji je najbolji način da funkcionišemo na ovom, za nas nepoznatom terenu – evocira uspomene naš sugrađanin koji je tada shvatio šta su osnovne ljudske potrebe i koliko je teško pronaći hranu i vodu.

NEDOSTAJAO MI JE ZRENJANIN…

Sve vreme pili su kišnicu, a lokalno stanovništvo im je donosilo hranu ili su je kupovali od ljudi koji je prodaju. Na glavnom ostrvu hrana je nešto raznovrsnija, dok je na malim ostrvima veoma čudna.

To je hrana koju oni proizvode. Hlebno drvo je, navodi Taboroši, jedan od izvora ugljenih hidrata, kao i riba što je osnov njihove ishrane. Pored toga postoji još i taro – korenasto povrće, pandanus i kokos.

Mnogo toga mu je nedostajalo, posebno rodni grad o kojem je razmišljao i tražio sličnosti i razlike.

-Ono što sam povezao sa rodnim Zrenjaninom, dok sam boravio na okeanu je voda. Svaki narod koji živi na vodi, formira folklor, navike, običaje, poslove drugačije od onih koji su od nje udaljeni. Uživaju u prednostima i blagodetima koje im je Bog dao. Narod koji sam upoznao je pre 4.000 godina došao iz Indonezije na kanuima. Ljudima je nepojmljivo da shvate šta znači ploviti po Pacifiku, a to je izuzetno neprijatno mesto za život. Talasi su ogromni, a nevreme nešto strašno. Malim kanuima su uspeli da oplove ceo Pacifik, zahvaljujući drevnom znanju o morskim strujama i astronavigaciji. Godine 1946. ova ostrva su dobila prvi put motorne čamce i benzin čijim su korišćenjem brzo zaboravili tradicionalne načine navigacije. Tako su 1979., kada su konačno postali nezavisna država, shvatili, da više nema čoveka koji pamti drevno sećanje na ovaj deo njihove kulture. Danas pokušavaju da ta stara znanja rekreiraju, ali im to teško polazi za rukom. Slušao sam priče da su ti stari navigatori mogli da budu ostavljeni na sred pučine i da su vezanih očiju pronalazili put. Osećali su morsku struju i umali gde će ih odvesti. To je bilo znanje koje se prenosilo sa kolena na koleno i bilo ga je važno sačuvati – ispričao je Pavle Taboroši

DVE DECENIJE LJUBAVI PREMA FOTOGRAFIJI

Fotografijom se bavim skoro 20 godina. Tek kada sam osetio da moje fotografije mogu da sačuvaju određeni način života, shvatio sam da veliku životnu energiju želim da ulažem u tu svoju ljubav i beležim ono što trajno može da nestane iz kolektivnog sećanja planete. Ranije nisam imao to mišljenje, ali odlaskom u Kirgistan, Gruziju i na Maršalska ostrva, shvatio sam da mnoge kulturne tekovine ljudi shvataju olako i da mnoga znanja zaboravljamo, a njih fotografija može sačuvati – kazao je Taboroši

Tekst: Miroslava Malbaški

Foto: Pavle Taboroši  © (privatna arhiva) 

About Author