XI SAMIT FOTOGRAFA EKS JUGOSLAVIJE
U organizaciji Foto kluba Leskovac, Leskovačkog kulturnog centar, a pod pokroviteljstvom lokalne samouprave u holu Leskovačkog kulturnog centra otvoren je 11. Samit fotografa eks Jugoslavije, u prisustvu velikog broja ljubitelja fotografije.
Prvi put je dodeljena i nagrada „Željko Sinobad.”
Željko Sinobad (1962-2021) je rođen u Beogradu, a poreklom iz Knina, bio je potomak starog Dalmatinskog plemstva. Od 1980. godine radio je kao profesionalni novinski fotograf, a njegova dela pojavljivala su se u raznim katalozima, monografijama i kao ilustracije za pojedina književna izdanja. Proputovao je pola sveta i ovekovečio događaje koji su menjali ili stvarali istoriju…Ostavio je neizbrisiv trag na polju Srpske novinske i umetničke fotografije. Nagrada koja je ustanovljena u njegovu čast, za 2021. godinu dodeljena za „Lajf“ fotografiju Fadilu Šarkiju.
Tradicionalna nagrada, „Tomin šešir” koja se dodeljuje za doprinos razvoju fotografije i međunarodne saradnje, je prestižno priznanje, nazvano po doajenu jugoslovenske i srpske novinske fotografije Tomislavu Peterneku. Nagradu dodeljuje Foto klub Leskovac, a nosioc ovog priznanja u 2021. je slovenački ugledni fotograf Branimir Ritonja, koji se predstavio samostalnom izložbama „Kuba” i „Zombiji ili obični ljudi”.
Govoreći o Samitu i fotografiji Branimir Ritonja je istakao važnost Samita, ali se osvrnuo i na fotografsku scenu na ovim prostorima; „Okupljanje fotografa sa prostora bivše Jugoslavije je dobra ideja, pomalo nostalgična, jer ipak smo živeli skoro ceo vek u istoj državi. Preko Foto saveza Jugoslavije smo zajedno izlagali i delili iste galerije. I ja sam izlagao kada je bio neki konkurs u Leskovcu, čak sam koliko se sećam dobio i neku nagradu. Srećemo se sa starim prijateljima pa je to najznačajnije, pošto se međusobno razumemo, a različite su kulture i pogledi na fotografiju i umetnost uopšte. Razmena iskustava na tom polju je vrlo značajna, svako dobije neko novo iskustvo, neku novu ideju koju može kasnije primeniti u svom radu.
Pozvan sam ove godine kao kandidat nagrade „Tomin šešir” da izložim svoje fotografije što je predstavljalo težak izbor u odabiru kolekcije. Odlučio sam se za dve kolekcije, jedna kolekcija je reportaža sa mog putovanja po Kubi, a druga čisto autorska fotografija portreta ljudi koji su učestvovali na demonstracijama u Sloveniji 2012. godine. To su sve moji poznanici. U to vreme političari su vređali demonstrante nazivajući ih; lijevi fašisti, komunistički fašisti…ali to su obični ljudi, primenjivati neke etikete iz Drugog svetskog rata i koristiti ih sada u ovo doba je neproduktivno i za žaljenje. Zamolio sam svoje prijatelje, kolege, poznanike da se svuku do pasa i tako ih fotografisao, to je bio moj izraz bunta protiv dnevne politike koja koristi etiketiranje i vređanje ljudi terminima iz prošlih vremena. Niko od tih ljudi u to doba nije još ni rođen, ali to nije smetalo političarima da ih tako etiketiraju. Izložba je bila predstavljena u Cankarijevom domu dok su neke galerije odbile da izlažu te moje fotografije, ipak srećom neke male i manje značajne, a onda sam dobio poziv iz Cankarijevog doma gde su fotografije bile izložene. Došao je i tadašnji predsednik Borut Pahor koji je pogledao izložbu, ali nije komentarisao. Cela kolekcija ima preko osamdeset fotografija, a ovde u Leskovcu sam izložio deset.
Odnos prema samoj fotografiji se u novonastalim državama nije mnogo promenio, ali je moguće studiranje fotografije u inostranstvu za Sloveniju i Hrvatsku koje su u Evropskoj uniji, tu su nam otvorena vrata, a tamo su različiti pogledi na fotografiju. Po mom mišljenju postoje dva pravca, jedan je tzv. Konceptualna umetnost gđe se fotografija koristi kao sporedna ideja da se prikaže ideja autora za šta ti treba puno objašnjavanja da bi to razumio. Onaj drugi pravac u fotografiji koji mi je bliži je da meni za fotografiju i uopšte u likovnoj umetnosti ne treba objašnjenje, jer ja sam treba da vidim na fotografiji ono što je autor hteo da kaže kroz svoju sliku. Ako ne znaš da se izraziš preko medija koji koristiš u ovom slučaju fotografije kako bi pokazao svoju poruku i treba dodatno objašnjavanje onda treba da pišeš knjigu…”
Među nagrađenima bio je i gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović koji je zvanično otvorio Samit i kome uručena zahvalnica za poseban doprinos mainifestaciji i podršku kulturi fotografije u Srbiji.
U Narodnom muzeju, u sklopu Samita otvorena je samostalna izložba profesora fotografije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu Branimira Karanovića koji je sa nama podelio svoje utiske i viđenje fotografije: „Drago mi da sam, učestvovao na ovogodišnjem Samitu Eks Yu fotografije, što me vraća u neke sedamdesete i osamdesete godine kad su se održavali Kupovi Jugoslovenske fotografije gde sam redovno odlazio, u Skoplje, Prištinu, Zrenjanin u Trakošćan…bili su to dragoceni skupovi fotografa i dragocene izložbe. Ovaj Samit me podseća na to vreme i raduje me da učestvujem. Ranije nažalost nisam dolazio, ali se nadam da ću ubuduće dolaziti redovno. Naravno, posebno mi je drago što sam pozvan da izlažem i da učestvujem sa svojim fotografijama i sa prezentacijom o fotografiji na ovoj manifestaciji gde sam govorio o svom radu koji je duži od četrdeset godina, i amaterski i profesionalni i pedagoški.
Ovde sam u Leskovcu u Narodnom muzeju izložio dve kolekcije fotografija, jedna nosi naziv „Too Much Photography” odnosno Suviše fotografije, gde sam na jedan duhovit, ali ciničan način ukazao na zloupotrebu fotografije kao advertajzinga ili kao dekoracije u ogromnim formatima i na raznoraznim mestima. Preko zgrada, preko bilborda i saobraćajnih sredstava koja su danas oblepljena reklamnim porukama tako da su i prozori prekriveni pa se kroz njih ništa i ne vidi. Bilbordi se pojavljuju u serijama jedan pored drugog, takođe sa ogromnim fotografijama koje nam prenose reklamne poruke, sada u digitalnom dobu abnormalne veličine i formata. Naravno, to jesu profesionalne fotografije pa možda i profesionalaca koje sam i ja školovao, ali smatram da takva vrsta upotrebe remeti našu optiku, naše razumevanje dimenzija i proporcija u društvu. Preveliki formati, ogromne figure manekena koji jednostavno stvaraju sliku, da ne kažem kao u filmu o King Kongu i Godzile, morskog čudovišta koje se pojavi u gradu i ruši sve pred sobom. Tako se nama omiljeni sportista Novak Đoković u Beogradu nalazi na panelu od trideset metara, velika figura, e sad, neko malo dete kako ono može da shvati proporcije, jer to je fotografija koja je apsolutno verna, kao da je živo biće, pa onda treba da razume te proporcije između čoveka i takve figure na fotografiji bilborda. Smatram da tu nešto nije u redu, a nije ni to što smo pre nekih pedesetak godina počeli da pravimo samoposluge sa velikim izlozima velikim prozorima gde možete da vidite unutra ponudu robe, a danas su svi ti izlozi prelepljeni fotografijama paradajza, paprike – u ogromnim srazmerama. Zašto? Zašto su prozori koji bi trebali da propuste dnevnu svetlost u radnje i koji treba da prikažu šta se prodaje i šta se događa unutra ođednom prelepljeni fotografijama i plastičnim banerima? Za mene to su Potemkinova sela, lažni svet, virtualni svet i zbog toga smatram da treba ukazati na preteranu upotrebu fotografije koja je na pogrešnom mestu, pogrešnih dimenzija veoma loša za nas…”
Osim razmena iskustava i predavanja na ovogodišnjem Samitu jedanaestom po redu učesnici su mogli i da fotografišu lepote i zanimljivosti Leskovca i Stare planine koja pleni svojom lepotom i kako to u fotografiji biva uvek je drugačija i neočekivana u svojim promenama svetlosti i atmosfere, a nije izostala ni gotovo poslovična ljubaznost domaćina. Da zaključimo Manifestacija kakav je Samit fotografa eks Jugoslavije, jedna je od onih koje treba negovati i čuvati, jer je fotografija kao i vreme i život lomljiva i podložna promeni, razlog više da joj se da mesto koje joj pripada u istorijskom i kulturnom smislu. Negujući fotografiju negujemo i kulturu sećanja ne samo za ono „eto mene, eto nas“ nego i za budućnost u kome će neko „bilo je“ ostati kao trag i nauk onima koji tek dolaze. Do nekog novog Samita fotografije!
Fotografije i tekst: Jovan Njegović Drndak
About Author
