Branislav Nušić i Fotografija
Branislav Nušić kao fotograf izlaže na Prvoj izložbi fotografa amatera održanoj u Beogradu, u „Građanskoj kasini“ 1901. godine gde je izloženo 58 fotografija sa motivima sa Kosova i Metohije, a koje su kasnije objavljene u časopisu „Nova iskra“ . Nušić je ilustrovao i knjigu „Kraj obala Ohridskog jezera – beleške iz 1892. godine“ sa 33 autorske fotografije, kao i: „Kosovo, opis zemlje i naroda“ sa ukupno 52 fotografije.Nušićeva pripovetka: „Fotografija“ (objavljena u „Politici“ 6/7. aprila 1906. godine) je po prvi put u srpskoj književnosti kao motiv imala fotografiju, a posvećena je Milanu Jovanoviću, dvorskom fotografu i kumu Branislava Nušića. O svom suretu sa fotografijom i bavljenjem tim zanatom ostao nam je sačuvan zapis kao i svojevrsno svedočenje o Srpskoj kulturnoj baštini i njenom zatiranju:
„U Menikejskoj Gori, više Sereza, poznato je da postoji manastir Sv. Jovana Preteče, koji je nanovo podigao i bogato obdario Dušan Silni. Time je Dušan postao ktitor toga manastira, te je u unutrašnjosti na zidu bila izrađena slika njegova, Jelenina i Uroševa. Sudeći po rastu i godinama u kojima je Uroš na slici izrađen, a i po samom radu, ta je slika upravo iz vremena Dušanovog. Tako bi, da je ta slika sačuvana, imali danas Dušanovu pravu sliku ali – na molbu našeg slikara Paje Jovanovića, dignem se ja jednog dana iz Sereza u manastir da fotografišem Dušana. Njemu je trebao taj lik zbog poznate slike „Krunisanje Dušanovo u Skoplju“, koju je baš tada radio. Jašio sam na konju – jer se drukčije ne može do manastira doći – a u bisagama nosio sam fotografski aparat. Ne znam šta se aparatu moglo desiti, tek on se nekako otvori i propusti svetlost na ploče u njemu. S toga mi slika rđavo uspe te se počnem opremati da kog drugog dana opet odem. Kako je u to doba palo otvaranje srpske škole u Serezu to se Grci uplaše mojih čestih pohoda u manastir, a učini im se i opasno da se fotografijom sačuva spomenik koji bi bar dokazao da Srbi imaju prava na taj manastir i, po naredbi grčkog konsula – Grci za toga gospodina kažu da je vrlo obrazovan čovek – a sa blagoslovom grčkog sereskog mitropolita – koji je kod Grka i kandidat za patrijarha – izgrebu celu sliku i prekreče zid. Tako je nedavno, na čast Grcima, uništen jedan vrlo skupoceni spomenik.“(„Kraj obala Ohridskog jezera – beleške iz 1892. godine“)
Fotografski dokumentacioni centar prenosi pripovetku u celosti, po izdanju Nušićevih dela iz 1932.godine:
FOTOGRAFIJA
Kao munja prođe jutros kroz čaršiju glas da je gospodin Arsa sreski načelnik, zabranio Maci Majorici dalje upražnjavanje provodadžijske radnje! Na sve strane poče se o tome šuškati, govoriti, prepirati i dokazivati za i protiv, a gazda Anta, opštinski odbornik, udari čak pesnicom o sto, dva put spusti obrve na oči i iznese ih na čelo i ovako reče Stevi berberu s kojim je svako jutro pio kafu pred kafanom „Beli Orao“ — Molim, molim… ja ću to vama objasniti s pravničke strane. Gazda Anta terzija nikad ne kaže Stevi berberu, niti ma kom drugom u varoši, pa ni samom načelniku „vi“, ali kad tako ‘hoće kao opštinski odbornik da objasni štogod „s pravničke strane, on onda svakome kaže: „vi.“ — Dakle, molim — nastavlja gazda Anta —to se s pravničke strane ne može zabraniti; provodadžijska radnja to nije da kažete kasapska ili naprimer berberska radnja pa da se može zabrаniti. — A, otkud se opet može berberska radnja zabraniti — upada zabrinuto Steva u reč.
— Može — dodaje značajno gazda Anta — to je punopravna radnja a čim je punopravna radnja može se i zabraniti.
— Ne može, kad je pošteno plaćen porez — brani se Steva.
— Molim te — upada gazda Anta — nije reč o tebi, ti si recimo berberin kao i svaki drugi berbеrin ali, ja ovo govorim s pravničke strane. Berberska radnja to je naprimer punopravna radnja, plaća porezu i ima svoju protokolisanu firmu, je li ?
— Jeste — odobrava Steva.
— E, pa lepo, bratac moj — nastavlja živo gazda Anta — a jednoga dana upadne u tu punopravnu i protokolisanu berbernicu vlast, upadne lepo i kaže: daj ovamo da ti pregledamo čistoću. Gazda Anta opštinski odbornik prekjuče kad se kod tebe brijao dobio je takve bubuljice kao da je glavu u košnicu zavlačio… Hoćemo, da ti pregledamo čistoću.
— Pa ti to, gazda Anto, kao da navijaš na neko vređanje — reći će Steva tonom uvređenoga berberina. — Nije, brate slatki, — živo nastavlja gazda Anta — govorim ti s pravničke strane: jednu berbersku radnju može vlast zbog jedne bubuljice da zabrani, eto ti!
— More batali — dusnu Steva — ti to hoćeš mene onako bez sapunice da izbrijavaš, valjda i ja znam nešto i ako nisam opštinski odbornik. A ako si baš i dobio bubuljice, nisam ti ja kriv, ja sam te pošteno izmazao stipsom…
— Pa dobro, brate slatki —, popušta gazda Anta — ja sam tvoju radnju uzeo samo kao primer, a evo da pređemo na samu stvar. Dakle, provodadžiska radnja, nije radnja, na to se ne plaća porez i Mica Majorica to nije protokolisala, ne drži naročiti dućan i nema da kažeš firmu. Ona ima drugi svoj posao, a ovo onako uzgred. — Potrči u ovu kuću, potrči u onu kuću, ovde slaže onde zamaže; zaprose’se dvoje a ona dobije haljinu, pa kvit.. To ne može ni načelnik, a ne može ni ministar zabraniti.
Tako gazda Anta i Steva nastavljaju i dalje razgovor pred kafanom „Beli Orao“ i čas se zavade zbog one bubuljice, a čas opet objašnjavaju stvar „sa pravničke strane“, A ceo im razgovor zaludan ‘ jer, niti je g. načelnik zabranio Maci Majorici provodadžisku, radnju, niti bi on kao pametan čovek tako što učinio.Pa ipak takav glas ne bi onako u vetar izbio da, nije nečeg bilo. Bilo je dabome, a evo šta:
„Sreski načelnik gospodin Arsa već izodavna važi kao politički mučenik, Ne sastavi u jednome srezu ni godinu dana, a njega premeste u drugi i to s kraja na kraj Srbije. Pet godina je već načelnik sreski a ovo mu je šesto mesto. Istina, ni jedna partija dosada nije mogla prokljuviti radi koje od njih on upravo stradava toliko, ali su svi već bili uvereni da se prema njemu čini nepravda i smatrali su ga kao političkog mučenika, Oni pak, koji su izbliže bili posvećeni u stvar, znali su sasvim tačno da on u stvari nije politički već da je više porodički mučenk.
Kad je pre pet godina dobio za sreskog načelnika, odmah se i oženio. Uzeo je istina malo ostariju devojku, nekoliko godina stariju od sebe, ali je bar, kao što su provodadžike objasnile, dobio zrelu ženu i dobru domaćicu, a uz to još i obećanje da će posle očeve smrti dobiti i nešto para. I taj otac ne samo da je održao svoje obećanje nego je, s obzirom valjda na sreću detinju, potegao te umro odmah prve godine po venčanju Arsinom. Tada je Arsa dobio ono „nešto para“ u sumi od deset hiljada dinara a uz to još i četiri svastike koje se kao siročići pribraše pod njegov krov i poveriše se njegovom staranju.E sad je sva briga g. Arsina bila pašto poto onih deset hiljada dinara da sačuva, a one četiri svastike pošto poto da potroši t. j. da ih razuda. Ali je bio vrlo mudar, čim je jednu svastiku u jednoj varoši udao odmah je tražio premeštaj jer je znao da drugu ne može u istoj varoši udati. Eto, tako je rasturio prve tri svastike po raznim krajevima Srbije, a sa četvrtom i sa reputacijom političkoga mučenika stigao je u našu varoš. Sad je već jasno da je izmeđ g. Arse i Mace Majorice ipak moralo biti nečega. Posle mnogih pokušaja Mace Majorice da mu i poslednju svastiku skine s vrata, juče je mesto blagodarnosti bila još i izgrđena. Otišla je da zaprosi svastiku za gospodina Trifuna Radića praktikanta. — Kako mi možete tako što i pomenuti! — derao se kapetan. E — Zar ću još i za praktikanta i to za Trifuna dati sestru — viče kapetanica. — Ali, zaboga!… — brani se Maca — kažu da je dobar čovek. – i — On je Trifun — dere se kapetan — on je Trifun i ništa više, razumete li vi!
Eto zbog te svađe pročulo se jutros kao da je kapetan zabranio Maci Majorici provodadžijsku radnju. Trifunova najranija mladost i danas je tajna, bar o toj nikad ne govorim jedino što pominje da je još u ranoj mladosti, naučio čitati i pisati i to ne u školi. Tako po nekad kad se povede reč o pismenosti, a on se grune u grudi ponosito uzvikujući:
— Svo što znam, prifatno znam; ja sam iz svoje glave naučio i čitati i pisati.
Prvi poznati podatak iz njegova života to je da je u ratu bio dobrovoljac, što mu je upravo i dalo pravo da posle rata traži za praktikanta. Njegova ‘molba koju je tada podneo ministru, završavala se ovim usklikom: „Kad smo mi Otadžbini dali svoj život, može valjda i Otadžbina nama dati službu pa makar i sa četrdeset dinara mesečno“. Otadžbinu su dirnule ove iskrene reči Trifunove i dala mu je još tada službu sa četrdeset dinara mesečno, a od toga doba proteklo je već petnaest godina. Istina u toku tih petnaest godina on je doterao i do šeset dinara mesečno ali dalje nije makao. Kadkod bi se požalio ili se zamolio, odgovaralo bi mu se: „Nema budžeta!“ — ja ne znam — uzviknuo je jednom bono — kako to ova Srbija već petnaest godina nema budžeta! Jedanput je čak i planuo te se busnuo u prsa i uzviknuo pred pisarem:— Nema budžeta, nema budžeta, a mi smo imali krvi kad je trebalo liti. Kad nas je Otadžbina pozvala da ginemo, mi nismo kazali: „Izvinite, majko Otadžbino, nemamo krvi!“
Docnije je baš taj pisar saznao da je Trifun u stvari bio komesar u ratu i od toga doba, od kad se ta tajna saznala, nikad se više nije busao u grudi niti se pozivao na svoje zasluge u ratu. Najzad, kad je uvideo da Srbija nikad neće doći do budžeta, odnosno da on neće doći do povišice, reši se da se ženi. Nije računao da uz ženu dobije kakav novac ili bogzna šta drugo, ali bar da ga pokrpi, da mu skuva i najzad da ga neguje ako bi se, ne daj Bože, razboleo.
Tako se Trifun jednoga dana uputi Maci Majorici, a Maca Majorica kapetanu, gde je juče baš zbog istog tog Trifuna bila izgrđena.Razume se da je ta afera između kapetana i Mace Majorice doprla i do ušiju Trifuna te se njegovoga srca najpre i kosnula pa je jutros rano već zakucao na vrata Macina. — Dobar dan, gospođice. Trifun razume se iz pažnje naziva Macu gospođicom i ako joj je šeset godina i ako je cela varošica zove tetka Macom, jer je ona odista i dan danas devojka. Kad joj je bilo vreme udaji zaklela se: „Ja il ću se udati za majora, jal za crnu zemlju!“ I kako je u to doba — pre četrdeset godina — u Srbiji bilo vrlo malo majora, a vrlo mnogo devojaka, to je Maca ostala devojka, a naša je čaršija prozvala Majoricom. Dabome; je tako niko ne zove u oči, no kad se govori za njenim leđima; inače je svi zovemo tetka Macom.
— Dobar dan, gospođice — veli joj dakle Trifun stupajući od jutros u kuću da čuje svoju sudbinu. Šta mu je mogla reći, nije mu tek mogla u oči kazati da su je izgrdili kako je smela i pomenuti njegovo ime. Počela je da uvija.
— Znate, gospodin Trifune, oni nisu kazali ništa protivno, na protiv iskazivali su se vrlo pohvalno za vas. Baš sam kapetan svojim ustima je kazao: ,„G. Trifun je Trifun, znam ga ja, dobar je!“ — E, pa zašto nisu pristali i zašto ste se posvađali kao što se u varoši čulo? — Nisu pristali znate, što im je ovo, kako da kažem, onako mezimica svastika koja je ostala na sonu. G. Arsa je čovek neobično mekana srca, predamnom se zaplakao i rekao: Imao sam ih četiri, pa sam ih rasturio po belome svetu, ostala mi još ova mezimica pa zašto da žurim.
— Pa znam — veli Trifun — al mezimici je već dvadeset i četiri godine.— E pa zato sam se ja i svađala i ja sam im govorila: more dajte devojku iz kuće, ne držite devojku, dobra je prilika, ali oni aja. Trivun se zabrinu i zamisli se poduže pa opet diže glavu: – Pa šta ćemo sad, gospođice Maco?
Kako šta ćemo; zar je malo devojaka na svetu; naći ću vam ja priliku pa da ceo svet prste oblizuje. — Ajde, molim vas — poče Trivun blagim glasom. Maca se zamisli, zamisli pa se tek pljesnu, – Imam jednu, — i otrča pa donese jedan stari album sa ormana i poče preturati dok se ne ustavi na jednoj strani. — Pogledajte, kako vam se svidi ova devojka — Trifun pogleda u fotografiju i pređe mu preko usana sladak osmejak kao ono gladnici kad u izlogu vidi lepo pečenu praseću glavu.— Vrlo mi se dopada — reče on ushićeno dižući oči sa slike. — E, pa vidite, te devojke na slici sestra od tetke nije ni dan danas udata. – A liči li na ovu? — Ne, ne liči baš tako, ali opet jedna su krv. — A jeli ovde? — A nije, ona je u Ćupriji. Nego, imate li vi svoju fotografiju — Nemam. — Iju! — učini Maca — nema fotografiju a hoće da se ženi. Idite odmah pa se fotografišite, ali to nemojte da ostavljate od danas do sutra nego što pre, razumete li što pre, pa mi donesite jednu sliku, a moja je briga dalje. Vi samo mirno spavajte dok vam jednog dana ne kažem; ajd na put u Ćupriju! I Trifun se ushićeno diže od Mace te hajd fotografu da se sporazume kog bi se dana mogao fotografisati.
Da je pre dvadeset godina došao kakav stranac u S. čudio bi se koliko smo izostali iza ostaloga kulturnoga sveta, Ali blagodareći povoljnim uslovima za kulturu, varošica S. je od to doba prilično koraknula. Danas već u S. ima dve česme sa gvozdenim šmrkovima, pa onda jedna radnja sa velikim jednostavnim stakletom na izlogu; pa jedna ciganska muzika koja zna iz nota da svira; pa onda imamo jedan bilijar u kafani kod „Belog Orla“ a najzad i fotografsku radnju. A to su bome sve lepe kulturne tekovine.
Naša fotografija je ispod Velike Pijace odmah do Tase kasapina. To je onaj dućan gde je pre Perka šnajderka držala školu za ručni rad, pa kad ju je opštinska vlast, baš zbog te škole, proterala iz naše varoši, a dućan ostao prazan onda su ga uzeli zajednički Sima šnajder i Žika fotograf. U polovini dućana radi Sima sa svojim momcima, a u polovini Žika fotograf.
U ostalom Žiki i ne treba više od polovine dućana, jer on tu samo prima mušterije a atelje mu je u avliji. Upravo to i nije atelje nego samo platno od šatora dignuto na letve koliko da se skloni onaj koji se fotografiše a Žika sa aparatom stane na sred avlije pa se pomiče ovamo i onamo, gde je njemu zgodno. Na radnji nema firme, nego na jednoj polovini vrata vise jedne pantalone — to je kao firma Sime šnajdera — a na drugoj polovini vrata visi ram i u ramu slike — to je kao izlog Žike fotografa.
U tom izlogu ima vanredno lepih slika. Tu je naprimer gospodin Jova sreski pisar, u policijskoj uniformi, sedi na stolici a drži u ruci knjigu: „Građanski zakonik“ i sasvim strogo gleda, valjda u građane kad se približe da gledaju izlog. Pa onda Mika galanterista u „brust-bildu“, smeši se a brkovi mu kao dva štapića pod nosem; kosa fino razdeljena, svaka se dlaka poznaje. Pa onda g. apotekar i njegova mlada u sasvim modernoj pozituri, zaboli glave kao jarići kad češu rogove. Pa gospođica Kaja sa raspletenom kosom i tužno gleda u nebo. G. Jova kad je video tu sliku kazao je pred mnogima: „Takva je ona, uvek je melankolična“. Pa onda Sojka učiteljka, do kolena, drži čitanku za povi razred osnovne škole u ruci i prod njom na astalu razvijena mapa. Pera poreznik u uniformi drži glavu kao oni u „Policijskom glasniku“ a mesto očiju mu dvotačke kao da su dve muve dogovorno sliku retuširale; međutim nije, to je sam Žika fotograf „popravio“ sliku.
Slika Pere poreznika stoji baš do slike g. Jove a pre nije tu stojala, nego sa svim dole. Pre je tu stajala slika gospođice Kaje, one što je uvek melankolična, ali je zbog toga bilo čitave komendije u varoši te mal Žika fotograf nije pojeo batine. Prvo se slikala gospođica Kaja pa čim je metnuo njenu sliku u izlog dotrčao je g. Jova pisar da se slika ali pod uslovima da u izlog metne njegovu sliku pored njene. A to je zato što je Jova prosio gospođicu Kaju pa ga odbili, a on sad hoće da tera „truc“. Žika fotograf pristane, slika Jovu i metne sliku. Razume se, o tome se odmah počne govoriti u varoši i Jevrem bakalin, Kajin otac, upadne u Žikinu radnju i počne govor sa: „bre“. Čim je sa „bre“ počeo, možete već misliti kako ga je svršio. Pljuno mu je’na umetnost, pljuno mu je na radnju i već šta mu nije kazao i tako Žika odmah skide sliku Kajinu pa je metnu na mesto poreznikovo, a poreznika do g. Jove.
Dakle u tu radnju dođe g. Trifun. Zateče Žiku fotografa baš retušira jednu sliku. – Radite li, radite — upitaće Trifun. — Da — učini Žika i diže se sa stolice nekom umetničkom lakoćom — svršavam jednu vanredno lepu sliku. Pogledajte samo, ovo je grupa, vidite li — i metnu staklo na prozor — tu apotekar i kaznačej igraju šaha a pisar iz okružne komande im kibicuje. Vidite li kako je to svaka crta, svaki pokret pogođen. ja bih voleo da vidim jednog beogradskog fotografa koji bi to kadar bio da izradi. Trifun je posmatrao sliku ali nije ništa video.
— A šta ste vi radi, moliću — upitaće fotograf Trifuna. — Pa.. ovaj, znate, hteo bih da se slikam.— O, molim — napravi fotograf ljubazno lice.
— Pa znate — nastavi Trifun — moram vam poveriti stvar da bi mi mogli dati saveta. Ja sam rad da se ženim, pa bi vas molio da mi vi izaberete pozituru za.. ženidbu. — Za ženidbu, molim vas, to je u celom svetu utvrđeno „brus-bild. Sad samo zavisi od vas, hoćete li „anfas“ Ili „profil“.
— Pa ja ne znam, kako je jedno a kako drugog pita skromno Trifun, koga su uplašile ove dve strane reči,— Dakle, ako hoćete, vidite ovako — i fotograf uze da prevrće album i pokaza mu jednu sliku, — ili, može biti ovako i pokaza mu drugu sliku.— Ja mislim bolje je ovako da potpuno gledam, onda znate čovek više liči. — Kako vam je po volji? — A kad bi mogao doći? — Pa izvolte sutra, izvolte sutra molim vas, tako oko jedanaest sati. Trifun ode zadovoljan i požuri u kancelariju. Razume se prva mu je briga bila da pozajmi haljine. Na njemu je neki kratak kaputić, pa žut i sa iskvarenom jakom. Ako Bog da pa se proševina, srećno svrši, praviće on već nove haljine a sad za slikanje može i pozajmiti.
Zamolio je arhivara, on je pre imao jedan crn kaput, ali veli mu sad ga nema, prekrojio ga je. Morao je zamoliti samog g. Jovu pisara i, razume se, morao mu poveriti stvar. G. Jova je već imao crno odelo, u tom se odelu i zaljubio u melankolničnu gospođicu Kaju i dao mu je. Za tim je morao ići kod g. načelnika i zamoliti ga za odsustvo za sutra pre podne, tvrdeći kako ima neki važan posao.Ujutru, razume se, obukao se rano, otišao u berbernicu, ošišao se, obrijao se, uvrtio mu berberin pomadom brkove pa ga čak i namirisao za slikanje. U deset sati Trifun je bio već kod fotografa i može se zamisliti kako ga je porazila vest, kad mu je fotograf rekao da ga ne može slikati.
Izvinite, nisam znao da će gazdarica danas sušiti veš u avliji; nemoguće, izvolite doći u nedelju. Šta je mogao nego da se vrati pa u nedelju opet sve isto. Uzajmljuj odelo od g. Jove pisara, udešavaj se kod berberina ponova i onda ajd na slikanje. I sad se, razume se, pristupi poslu. Trifun stade pod onaj šator te nastade udešavanje. Prvo fotograf rastera neke guske koje su se bile skupile u avliji, pa onda donese neko gvožđe i zaglavi Trifunu glavu, pa mu namesti ruku pa se izmakne, zažmiri na jedno oko pa na drugo, pa opet potrči i namesti mu mašnu. Opet se izmakne, žmirka na oba oka pa opet dotrči i namesti mu kosu; pa se opet izmakne i gleda ga, gleda ga pa mu okrete glavu levo. Za tim mu opet okrene glavu desno. Onda otrči u baštu uzabere karamfil i metne mu u rupicu od kaputa. Izmakne se i gleda pa dotrči digne mu ruku i metne je na grudi. Izmakne se opet, i kao zadovoljan rekne:
— Tako. Samo se nasmejte malo, tako da ste nasmešeni, sa svim malo, tako. Zamislite što god prijatno. Trifun zamisli ukaz i nasmeši se kao mačka na salo.
Fotograf otrča i denese aparat pa ga postavi na sred avlije. Zavuče glavu pod crnu krpu pa je opet izvuče te dotrča i diže Trifunovu glavu malo gore. Zavuče se opet pod platno pa se izvuče, dotrča i povuče Trifunovu glavu malo dole, Mučio ga je tako još polovinu sata najzad opet reče: Tako! Sad molim mir, mir, nasmešite se nasmešite se. .. Trifun se opet nasmeja na ukaz. Fotograf dohvati rukom kapak i viknu:
– Pst! Sad… jedan, dva, tri, četiri… gotovo. Nazdravlje. Grešni Trifun ispravi najpre vrat, pa onda protegli ruke i noge i uze puno vazduha u grud jer sve dok je fotograf brojao on nije disao. — A kad molim vas mogu doći da vidim sliku’? -Pa izvolite kroz pet dana.. Trifun srećan i zadovoljan dade kaparu, ode kući, vrati odelo g. Jovi i javi Maci Majorici da se slikao.
Kroz pet dana razume se, otrča on fotografu, da vidi svoju prvu fotografiju u životu. I kako ga je grešnika porazila vest da slika ne valja, da se mora nanovo slikati. — Nisam ja kriv — veli fotograf — ja sam svu svoju veštinu uložio, videli ste i sami a vi, vi ste mrdali, Ta nisam ni disao —veli Trifun očajno. To ne čini ništa — odgovara fotograf može čovek ne disati a ipak mrdati. Evo, pokazaću vam. I fotograf donese staklo, metnu ga na crno platno i Trifun vide odista na staklu dve glave i dvadeset i dva prsta na desnoj ruci.
— Pa kad mogu opet da se slikam? — pita očajno Trifun.— Iduće nedelje, izvolite iduće nedelje.
Šta je mogao nego da trpi. Iduće nedelje morao je ponova odelo da pozajmljuje, nanovo da trpi sve one muke koje je pretrpeo prošle nedelje i da ne diše i da se smeši na ukaz. A pet dana za tim, kad mu je opet kazao fotograf da dođe on je sa najvećim strahom otvarao vrata na radnji jer, ako bi mu i sad fotograf kazao da slika nije dobra, on se ne bi mogao više slikati, pošto mu je g. Jova odrekao da daje i dalje odelo
— Pa vi se možete tako cele godine slikati — veli g. Jova. — Onda naručite jedan par odela taman ćete ga izderati slikajući se u njemu.Ali fotograf ne reče da ne valja no na protiv, da je slika ispala vanredno dobro. Trifunu čisto sinu pred očima i sav srećan, nestrpljivo očekivaše da je vidi.
— Pogledajte, ja bih voleo da vidim da l bi ovo mogao jedan beogradski fotograf da izradi.
Trivun uze sliku pa je gleda, gleda, gleda, gleda pa tek diže oči: Ama slušajte, da li ovo liči na mene? — Molim — učini fotograf. — Nešto mi sa svim mladolik, suviše je mlad pa onda mali brkovi i tanki i onda…
— Molim, to ne dozvoljavam da mi se kaže. Ja sam valjda fotograf i razumem se u slici, vi to ne možete razumeti.
On ubedi Trifuna kako je slika sušti on te Trifun srećan odjuri Maci Majorici sa slikom i Maca još istoga dana napiše pismo u Ćupriju kaže u pismu sve što obično provodadžike kažu o momcima, metne sliku u pismo, te hajd na poštu.Kao god što je ono obilazio ‘oko fotografa, tako je sad grešni Trifun obilazio oko Mace nestrpljivo očekujući odgovor.
A odgovor se nije dugo ni zadržao. Ne prođe ni desetak dana a Maca dočeka. Trifuna vesela lica i predusrete ga rečima:
— Trči traži odsustvo, pa ajd u Ćupriju.
— Ama je l istina — pita Trifun ushićeno a samo što mu ne kanu suze,
Trifun u ushićenju zagrli najpre Majoricu, pa onda otrča u čaršiju te zagrli fotografa, pa onda zagrli g, Jovu pisara i da je sreo gde god usput kapetana izvesno bi zagrlio i njega.Ali njega nađe u kancelariji i zamoli ga za odsustvo i reče mu iskreno da hoće da se ženi.Kapetan mu dade odsustvo, on otrča kući, spakova se, otrča još jedanput do Majorice da mu da potrebna obaveštenja, pa istog dana vozom krenu u Ćupriju. U Ćupriji je prvo svratio u kafanu da se umije i očetka, pa se onda raspitao o kući Gospođe Stane, majke devojačke i uputio se tamo. Bilo mu je milo i za čudo nije osećao ni malo straha, jer je stvar smatrao za svršenu. Gospođa Stanu zateče u avliji i ona ga, kao što bi svakoga stranca, ponudi da uđe u sobu.
On uđe i odmah poče razgovor,— Onaj… gospođo, ja sam znate došao no onoj stvari, što se vaše ćerke tiče, vi već znate, pisala vam je tetka Maca.
— A da — priseća se gospođa Stana — a što nije s vama i g. Trifun došao— Kako molim — zbuni se Trifun.— Vi ste valjda njegov otac — nastavi gospođa Stana…
Trifun preblede kao krpa i obli ga znoj.U tom uđe u sobu i gospođica Dara koju je Majorica prosila za Trifuna. Gospođa Stana ga prestavi; — G. Trifunov otac..— Milo mi je — odgovori i priđe te poljubi Trifuna u ruku. Ovaj ni da vine. Zbunio se pa niti zna da l da govori ili da ćuti. Dođe mu u jedan mah da skoči pa da počne begati neosvrćući se. Gospođa Stana opet prekide ćutanje. Ona uze sa stola Trifunovu fotografiju koju joj je poslala majorica pa je stade gledati i zagledati Trifuna.
— A dosta liči na vas?— Da… liči. promuca Trifun.
— Nije baš sa svim, ali ima neke vaše crte — reći će devojka.
— E pa razlika je zaboga — dodaće majka – ovo je mladost, a gde je gospodin. Vi se još i dobro držite za vaše godine, kad imate ovolikog sina.
Trifuna spopade neka muka, proklinjao je u duši sve fotografe i sve fotografske aparate, bledio je, rumenio, čas ga poduzimala vatra, a čas zima, dok najzad domaći ne primetiše.
— Šta je vama, Vama kao da nije dobro?
— Ne znam šta je. Na jedanput mi je pozlilo, Vi ćete me izviniti ali… ja moram ići… čim mi bude lakše doći ću. I on se diže. Domaćica zabrinuta isprati ga do kapije, a on kad se dočepa ove, odjuri kao lud niz ulicu. Uze sobu u kafani, zaključa se, svuče se i leže u krevet. Dobio je grešnik odista groznicu.
Tu, u krevetu, pod jorganom zakleo se u sebi da se nikad više u životu neće fotografisati i da će Žiki fotografu, čim stigne u S. prosto razbiti glavu i to njegovim rođenim aparatom. Kažu da je i jednu i drugu zakletvu ispunio.
Branislav Nušić
About Author
