Branko Vukičević autor prvog Fotografskog rečnika
Rođen sam u Beogradu na Dorćolu, a posao me vodio u razne zemlje, sa firmom Partizanski put . Godine 1968. otišao sam u Zambiju, tamo smo izgradili nekih hiljadu i šesto kilometara puta. Bio sam tamo četiri godine, a zatim se vratio u Beograd gde sam bio rukovodilac službe za radove u inostranstvu. U Zimbabve sam otišao 1984. godine gde smo radili preko hiljadu sedamsto kilometara puta, a posle otišao za Ugandu i tu proveo naredne četiri godine.
U Zimbabveu je bila engleska škola fotografije tzv. City and Guilds of London gde je redovno predavanje trajalo dve godine. Predavanja su bila uveče, što je meni odgovaralo jer sam radio preko dana. Posle dve godine predavanja, trebalo je da pošaljem pedeset fotografija u jednom koferčiću za Englesku gde su fotografije trebale da budu ocenjene. Posle prvog neuspelog pokušaja u drugom pokušaju posle šest meseci od završetka predavanja poslao sam svoje fotografije i stekao diplomu koju i danas čuvam. Bilo je to vrlo interesantno iskustvo, jer sam hteo da vidim mogu li to da ostvarim i bio srećan što sam položio.
Sa fotografijom sam se upoznao vrlo rano, imao sam nekih dvanaest godina kada je u našu kuću došao čovek koji se bavio fotografijom, ime sam mu nažalost zaboravio, a koji mi je pokazao jedan fotoaparat Zeiss Ikontu tzv. harmonikaš. Bila je to lepa kamera. On je ostavio kameru, hteo je da je proda, a ja sam taj fotoaparat stavio pod jastuk i spavao tako tu noć unapred se radujući da će mi je otac kupiti, naravno kamera je bila dosta skupa, a od kupovine nije bilo ništa, pa iako nisam dobio aparat ostala je ljubav prema fotografiji.
Kasnije sam se sretao sa ljubiteljima fotografije i fotografima, sećam se jednog gospodina koji se zvao Marinković (Voja Marinković) bio sam s njime na jednom sajmu u inostranstvu u Teheranu gde smo se i sprijateljili i družili nekih deset dana, on je bio kao predstavnik firme, a ja sam išao takođe kao predstavnik firme. Njega se sećam, bio je vrlo prijatan i svašta smo pričali o fotografiji, a nije neobično ni da ne znam gotovo nikoga iako sam za mnoge čuo (neke ipak i znam) Sa Vojom je ostalo prijateljstvo posle smo se videli i u Beogradu…
Od fotografa sam voleo rad nekih Mađarskih fotografa, koji su radili za Američke časopise. Crno belu fotografiju volim jer je po mom mišljenju izražajnija. Fotografija u boji je lepa za neke motive možda za prirodu i portrete međutim meni je crno bela fotografija draža.
Kao dečak od 14-15 godina sam počeo da razvijam samostalno svoje fotografije, imao sam tada svoju malu labaratorijicu sa ruskim aparatom za povećavanje slika. Kad sam bio mlad nije bilo fotografa koji su se bavili fotografijom na jedan kvalitetan način obično su to bili ulični fotografi koji su po Kalamegdanu jurili posetioce pa bi ih presretali, rekli im da izgledaju veselo i onda bi ih snimili, uzmu novac i pošalju na adresu, ali je bilo i lažnih fotografa koji su snimali na prazno, uzimali bi avans, a fotografije kojih i nije bilo niko nije video.
Fotografskih škola nije bilo nego su to bile zanatlije koje su bile priučene da fotografišu i da prave slike. Bilo je nekoliko ozbiljnih koji su imali svoje studije i tehničku opremljenost pa su radili i tonirane fotografije. Posle doslobođenja nakon drugog svetskog rata je postalo nešto bolje, ali daleko posle 1945. godine. Jer posle oslobođenja niko nije mislio o fotografiji, zemlja je bila razorena nismo imali šta da jedemo, veliki broj porodica jeo je samo proju i kupus i to ne ova današnja, nego voda i projino brašno, malo soli i to je to. Ako pogledamo jednu Francusku koja je praktično postojbina fotografije videćemo da postoje škole koje postoje stotinu godina, a kod nas na žalost nisu postojale ozbilne fotografske škole nego se znanje svodilo na tehniku, kako namestiti blendu i brzinu zatvarača i izraditi crno belu sliku. Mi smo kao narod prolazili kroz ratove i nesreće, nije ulagano u fotografiju i kulturu pa tako ni fotografija kao slika nije dobila na značaju zato danas na buvljacima ima na stotine starih fotografija kojima se i ne zna poreklo, izgleda da nismo imali kad da razvijemo osećaj za takvu vrstu kulture
Ako govorimo o srpskoj fotografiji onda postoji nekoliko faza jedna je fotografija pre drugog svetskog rata i ona koja nastaje posle rata. Predratna fotografija je zaista bila vrlo kvalitetna za razliku od one odmah posle rata. Treba zahvaliti onim imenima sjajnih predratnih fotografa koji su uprkos neprilikama opstali i pokušali posle tog najgoreg perioda recimo od 1945 pa do 1955. godine raditi na njenom povratku u institucije, klubove i kulturu. Ipak svedoci smo da se dosta toga menja i meni je drago da danas fotografske škole i ustanove daju ozbiljne fotografe. Naši fotografi su danas po kvalitetu potpuno uz fotografe u inostranstvu. Jedini je problem što i Amerikanci i Nemci, Englezi… imaju veliki broj časopisa gde izlažu svoje fotografije, a pogotovo novinski fotografi, oni su samo bolje reklamirani i bolje predstavljeni u svojim sredinama i raznim stručnim i drugim časopisima i medijima.
Počeo sam kasnije da se bavim leksikografijiom, pisanjem rečnika i prvi rečnik koji sam napisao je bio rečnik građevinarstva koji je štampan 1981. godine a potom sam objavio još dvadeset dva rečnika iz različitih oblasti uglavnom tehničkih tako da je iz toga nastao i Rečnik fotografije i smatram to svojim doprinosom srpskoj fotografiji u tom smislu.Bio sam zaluđen fotografijom, skupljao fotoaparate i danas imam kolekciju od trista fotoaparata od kojih su sto tzv. Harmonikaši, veoma raznovrsni od Zeissovih do Američkih Kodak kamera, neki od njih su iz 1909-te, 191-te – vrlo stari fotoaparati.
About Author
