GALERIJA

Tridesete

Kolekcija nastala u Vojvodini tridesetih godina prošlog veka. Autor nepoznat. Autorska i vlasnička prava zadržava Fotografski dokumentacioni centar.

Bečkerek – Petrovgrad

Kolekcije u vlasništvu Narodnog Muzeja u Zrenjaninu , Ivana Pančića i Danijela Vrške, vlasnička i autorska prava zadržana.

Vaša kolekcija

Pošaljite nam fotografije koje smatrate interesantnim najbolje ćemo objaviti i uvrstiti u kolekciju, kontaktirajte nas.

FOTOGRAFIJE DUŠANA MARINKOVIĆA

Rođen 1981. godine u Beogradu. Završio gimnaziju u Zrenjaninu. Diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek fotografija, atelje grafika, u klasi profesora Branimira Karanovića i prof. Jugoslava Vlahovića (grafika i knjiga) 2006. godine. U Narodnom muzeju Zrenjanin je stekao zvanje kustosa fotografa 2006. a 2015. zvanje višeg kustosa. Vodi i stara se o fototeci muzeja koja obuhvata sva muzejska odeljenja; radi fotografije i grafički dizajn (likovna uređenja) realizaciju izložbi, stalne postavke i prezentacije za svih šest odeljenja. Takođe vodi dokumentaciju grafičkog dizajna vezanog za publicističku delatnost vezanu za Narodni muzej Zrenjanin. Član ULUS-a, Društva konzervatora Srbije, Muzejskog društva Srbije i ICOM-a.

Dušan Marinković, viši kustos master fotograf / grafički dizajner

063544982

marinkoviczr@gmail.com

IVAN PANČIĆ

Zrenjaninski majstor fotografije, fotoreporter i hroničar grada i banatske ravnice. Prvu fotografiju napravio je još pedesetih godina kao đak Osnovne škole u Makedonskoj ulici; danas je jedan od najodlikovanijih fotografa u Vojvodini

Prvi „škljoc” napravio je još pedesetih godina kao đak Osnovne škole „Ivo Lola Ribar” u Makedonskoj ulici; danas je jedan od najodlikovanijih fotografa u Vojvodini

Baš sam krenuo da slikam muve, u klečanski atar. Jako su neobične, šarene, sad se skupljaju na čičku, hrane se nektarom.Ivan Pančić odlaže bicikl kraj ograde poslatičarnice „Sport” na Bagljašu, nedaleko od mesta gde stanuje. Početak je juna, podne minulo, temperatura blizu tridesetog podeoka. Najodlikovaniji zrenjaninski majstor fotografije tek što je izašao sa bolničke terapije, a već je u potrazi za novim motivima.Gotovo tri hiljade sledbenika na njegovom „Fejsbuk” profilu svakodnevno iščekuje nove pejsaže i scene iz gradskog života. Dok konobarica donosi sok i komad doboš torte, nastavljamo spontano započeti razgovor – o muvama.

MUVA SA CRVENIM OČIMA– Nedavno, na izletu u Vrdniku uslikao sam jednu – kombinacija plave i zelene, što je retko u prirodi – kaže Pančić. – Htela je da „pozira”, nije pobegla. Na prirodnjačkom sajtu „Projekt Noa” priznali su mi da je ta vrsta prvi put zabeležena na Balkanu. Neki dan, tu kod nadvožnjaka, naleteo sam na jednu jako lepu, ja se zaljubio u nju: žuta i crna, sa crvenim očima, da ne veruješ. Ta muva ide na kiselo grožđe…Pokušavam da sagovornika prestrojim na druge teme, jer veliku nagradu Foto saveza Jugoslavije Pančić je dobio još 1965. godine, a od tada je više od dve stotine i pedeset puta bio ovenčan priznanjima na međunarodnim foto konkursima. Jedan je od retkih zrenjaninskih umetnika objektiva sa titulom majstorskog kandidata po kriterijumima Foto saveza Srbije. Uskoro će obeležiti i mali jubilej – pedeset godina otkakao je objavio prvu fotografiju u listu „Zrenjanin”.Pitam ga da li ga je od samog početka karijere najviše zanimao svet prirode.– Pa ne baš – kaže on. – Ja sam na početku, kad sam bio mlad, slikao najviše devojke. Onda sam prešao na balerine, pa na portrete. U poslednje vreme radim samo sport, folklor i prirodu, najviše insekte. A još 1976. godine učlanio sam se u Foto-kino klub CD 13, koji su 1971. osnovali Dejan Bošnjak i Dušan Đurić. Tada sam zavoleo i počeo da slikam vojvođanske pejsaže.

GRAN PRI ZA SPORTSKU FOTOGRAFIJUZa zvanje kandidat-majstora bilo je 1991. potrebno da se organizuje izložba sa trideset radova. Odabrao je tehniku – kolorne dijapozitive, a motivi su bili raznovrsni. Izložba sa projekcijom dijapozitiva priređena je u Muzeju „25. maj” u Beogradu, a kasnije i u Ruskom kulturnom centru.– Titulu majstora fotografije nema još niko u Zrenjaninu – veli Pančić. – Za to je potrebno pedeset radova, samostalna izložba i katalog. Nagovaraju me kolege da spremim taj materijal. Za izložbu mi nude prostore u galerijama Foto saveza u Novom Sadu i u Beogradu.Među veća priznanja Pančić izdvaja „Gran pri” za sportsku fotografiju 1981. godine u Kranju.– Tu su radove slali čuveni foto-reporteri jugoslovenskih časopisa. Ja sam poslao detalj sa košarkaške utakmice odigrane u staroj hali sportova. Igrali su „Zvezda” i „Proleter”, a na slici je bio Duci Simonović. „Uhvatio” sam ga kako šutira horok. Ta fotografija je nagrađena i na zagrebačkom Salonu – kaže Pančić.U Sidneju je 1989. dobio bronzanu plaketu za sliku „Balerina”, a u Italiji, na „Kodakovom” konkursu čija je tema bila šešir, dobio je srebrni pehar. Godine 1981. osvojio je glavnu nagradu za crno-belu kolekciju na uglednom festivalu „Žisel”, na konkursu „Život sela”.

OD „SMENE” DO „NIKONA– Prvi „škljoc” napravio sam još kao đak Osnovne škole „Ivo Lola Ribar” u Makedonskoj ulici – priseća se Pančić. – Počeo sam sa običnom „smenom”, to je bilo budzašto. Posle sam, u „Optici” kod Velikog mosta, kupio istočnonemački aparat „vera 1”, taj sam dugo koristio. Kasnije su se pojavile „praktike”, neki modeli su već imali svetlomere, što je bilo napredno, jer se do tada radilo metodom „šacometrije”. Tim modelom, „praktika L”, napravio sam jednu od prvih boljih slika, zvala se „Ulovljeno Sunce”. Slikao sam čoveka koji je na Begeju čerencom hvatao ribe, a podesio sam ugao tako da se Sunce na zalasku našlo upravo u mreži. Uh, jedva sam živu glavu izvukao, jer on nije imao ribolovnu dozvolu, a mislio je da hoću da ga prijavim vlastima. To je jedna od prvih fotografija za koje sam dobio nagradu na konkursu. Prva slika u „Zrenjaninu” izašla mi je 1968. godine, naslov je bio „Lepotica Tekstilijade”. Posle „praktike”, moj nećak iz Amerike mi je doneo prvog „kanona” i do kraja analogne ere koristio sam „kanone”. Kad su se pojavili digitalni aparati, imao sam najpre jednog „fudžija”, a posle toga sam prešao na „nikone”.– Video sam neki dan i jednu muvu „partizanovca” sa crno-belim krilima, jako lepa, pa jednu sa zelenim očima i debelom zadnjicom, ide samo na čičak, koji sad cveta. Na čičak se sad skupljaju i pčele i ose, ali ne diraju me. Ja se približim i malo je pipnem prstom, ona neće da napadne. Iako ose mogu da budu opasne kad se razljute…Već smo se pozdravili, ali Pančić pritiska kočnicu.– Ima još nešto – kaže on – možda će ti biti zanimljivo. Naime, verovatno sam jedini na svetu slikao fotografiju „iz dva milenijuma”. To je bilo u poslednjim trenucima 2000. i prvim momentima 2001. godine. Panorama sa Vodotornja. Podesio sam dugu ekspoziciju i odbrojavanje na 15 sekundi. To sam planirao za naslovnu stranu foto monografije o gradu…

SIBIRSKA AVANTURA I ZORICA IZ ULAN BATORA– Uvek sam voleo da putujem, volim i dan danas – kaže Pančić. – Krajem sedamdesetih išao sam u Holandiju, više puta u Italiju, a najviše u Mađarsku, pošto znam jezik. U Segedinu sam bio i član Foto kluba. U Sibir i Mongoliju putovao sam 1976. godine. Bio sam u Omsku, Bratsku, Ulan Batoru, spavao u jurtama, pio kumis od konjskog mleka. Bio sam gost nomada u stepi, od kojih svaki ima na stotine ovaca, konja, jakova i drugih životinja. Sećam se, na Bajkalskom jezeru, konobar ode do talpe i toči nam vodu u bokale neposredno iz jezera. Volim što sam bio na tom jezeru i što sam pio vodu iz njega.Pančić bi rado ovde završio storiju o sibirskoj avanturi, ali novinarska radoznalost je nezajažljiva:– Hajde, Ivek, da spomenemo i tu priču o Mongolki. Svi znamo da je bilo nešto sa Mongolkom…– Pa dobro, upoznali smo se u vozu za Ulan Bator, završavala je studije u Irkutsku. Dopisivali smo se dve godine, pa je onda ona došla u Zrenjanin. Ostala je ovde tri meseca. Ali nije opstala ta veza…– Kako se zvala?– Na srpskom Zorica, na mongolskom – Tuja (zora).

LOPOVIO jednom „slučaju” s početka fotografske karijere Pančić priča:– Izaberu moju tadašnju komšinicu Zoricu za mis Vojvodine (prezimena nažalost ne mogu da se setim, kasnije se udala u Nemačkoj). To je bilo 1969. godine. Pristala je da mi pozira za seriju fotografija na „Motelu”, pa sam se nadao da će mi te slike takođe doneti nagrade. Godinu dana ranije kupio sam bio „fiću”, i to za keš. Kad smo završili fotografisanje, došao sam nekim poslom do grada i parkirao u Gimnazijskoj. Nije me bilo pet minuta. A kad sam se vratio – auto obijen i odneta oba aparata koja sam imao. Bila je i policija, uzimali su otiske, ali nije bilo vajde, lopovi mora da su imali rukavice. Badava sam slikao lepoticu! Bilo mi je teško zbog aparata, a još više što nisam znao šta da kažem Zorici. Tu se razočaram, i jedno tri godine nisam uopšte fotografisao.

A. BJELOGRLIĆ

MAJSTORI OBJEKTIVA: IVAN PANČIĆ, ZRENjANINSKI MAJSTOR FOTOGRAFIJE, ŽIVOPISAC PRIRODE I BANATSKIH PEJSAŽA 14 juli 2017 List Zrenjanin

GORDAN POMORIŠAC

Rođen 1943. godine u Beogradu, gde i danas živi i radi kao član grupe istaknutih fotografa “Foto radionica ART NATURA ART”.

Poseduje Majstorsku diplomu Bundesfachschule für Photographie – Hamburg, Deutchland i zvanja: Majstor fotografije FSS, Instruktor FSS, Majstor profesionalne fotografije USUF.

Fotografije i dijapozitive izlaže Od 1977. godine. Do kraja 2017. godine izlagao na 614 izložbi. Osam puta je samostalno izlagao fotografije, šest puta dijapozitive, a održao je i jednu javnu projekciju digitalnih slika. Na žiriranim izložbama nagrađivan je 118 puta od čega 21 put prvom nagradom. Primio je između ostalog: tri Prve nagrade na Jugoslovenskim izložbama, dve Prve nagrade na Republičkim izložbama, tri Zlatne statuete Salona fotografije 20. oktobar, Zlatni suncokret, dve Zlatne medalje FIAP (Federation Internationale de l’Art Photographique), Prvu nagradu na FIAP-Kodak konkursu za Jugoslaviju, Traku FIAP i dr…

Fotografije su mu reprodukovane u katalozima izložbi, novinama, časopisima i knjigama, a neke su dospele do javnih i privatnih zbirki ovde i u inostranstvu (Bosna, Hrvatska, Makedonija, Italija, Holandija, Francuska,Velika Britanija, SAD).

Adresa: gopo2@vektor.net

telefon: +381 (0)63 856 17 62

GORDAN POMORIŠAC

Rođen 1943. godine u Beogradu, gde i danas živi i radi kao član grupe istaknutih fotografa “Foto radionica ART NATURA ART”.

Poseduje Majstorsku diplomu Bundesfachschule für Photographie – Hamburg, Deutchland i zvanja: Majstor fotografije FSS, Instruktor FSS, Majstor profesionalne fotografije USUF.

Adresa: gopo2@vektor.net

telefon: +381 (0)63 856 17 62

ALADIN BAGHIT

ALADINOVA ČAROBNA KUTIJA

Piše: Borivoj Mirosavljević

Aladin Baghit (Foto:Sretenović,Kikinda)

Kikindski tamnoputi novinar-fotoreporter Aladin Baghit umesto čarobne lampe ima fotoaparat sa kojim snima sjajne fotografije i ispunjava snove o lepoti života na banatskoj plodnoj ravnici

Internet prezentacije fotogrfija i njihovih autora preplavile su ekrane kompjutera širom sveta, pa se može reći da je novi milenijum , već u svom početku , obeležen najezdom vizuelnih informacija.To je samo još jedan dokaz da fotografija, kao najdemokratskiji vid komunikacije medju ljudima, snažno utiče na tokove neprekidnih promena. Slika je osvojila sve kategorije ljudi, od najmlađih do najstarijih, od najsiromašnijih do najbogatijih, od onih koji žive u velelepnim civilizovanim gradovima, do stanovnika u najzabitijim krajevima sveta. Bezbroj je profesionalnih fotografa , ali i zaljubljenika fotografije, koji preko svojih sajtova na Internetu, prikazuju svoja ostvarenja.

Na salašu kao u raju

Ako na Internetu potražite adresu: Foto aladin.com, pridružićete se hiljadama ljubitelja fotografije širom sveta koji s uživanjem razgledaju zanimljiv sajt kikindskog novinara-fotoreportera Aladina

Baghita, saradnika novinske Agencije „Beta“. To su sjajne fotoreportaže o životu na banatskim salašima, lovu na žive zečeve, borbama gusana i tucanju jajima u Mokrinu, kobasicijadi u Turiji, svinjokolju u Žombolji,…

Obožavam naše salaše jer je na njima kao u raju!-s oduševljenjem priča nadahnuti kikindski fotoreporter čije se fotografije s vojvodjanskim temama objavljuju i na stranicama najvećih svetskih listova.- Odrastao sam na salašu pa ga zato i neizmerno volim. Pokušavam da na mojim fotografijama dočaram tu domaću atmosferu.Oduševljen sam pitominom stada ovaca koje na fotografijama daju lepe obline u kretanju…Kad se nadjem medju ljutim gusanima, na kamari sadenute slame ili kada čujem puline koji pomažu čobanima, švigar čijim pucnjem svinjari ili govedari najavljuju povratak stoke sa paše u smiraj dana,- tada potpuno zaboravim na tehniku, računare, digitalizaciju,…Salašari sami sebi proizvide zdravu hranu, često nemaju ni struju, a svakoga žele lepo da ugoste.Nema te kamere koja bi mogla da im zaviri u dušu i da zabeleži sve lepote koje se u njoj nalaze.

Sloboda fotoreportera

Pravi fotoreporter mora da bude uvek u pravo vreme na pravom mestu. Često radi u tandemu s novinarom a Aladin Baghit ima tu sreću da najčešće sam obavlja oba posla.

– Volim da sam nezavisan,da mogu samostalno, slobodno da radim .Da bih preživeo snimam i svadbe, sve češće se bavim studijskom fotografijom, ali niti jednog trenutka ne zapostavljam fotoreportažu,-veli Baghit i dodaje:- Fotografije su ubedljivije od bilo kakvih reči pa je sasvim razumljivo da u poslednje vreme dominiraju na stranicama raznovrsne štampe. Medjutim,sa prodorom fotografije nije srušen zid koji u redakcijama postoji prema autorstvu fotoreportera.

I dalje se ,često neponovljive , fotografije objavljuju bez potpisa autora. Takva je najčešće sudbina fotoreportera koji rade u agencijama. To nije kolegijalno, jer urednici ne samo da time ne poštuju svoje nejbliže i najbilje saradnike,-to je i nezakonito. Fotografiju moramo zaštiti od zloupotreba, a fotoreportere od ponižavanja i nipodaštavanja.

Zbog svoje tamne puti Aladin je uvek uočljiv na brojnim skupovima koje prati svojom kamerom.Kao i druge njegove kolege više puta je imao problema sa raznim obezbeđenjima i policijom:

-Često nas , zbog primitivizma, sprečavaju da normalno obavimo snimanje. Ne znaju da fotografija

služi zbližavanju, boljem upoznavanju i afirmaciji pravih ljudskih vrednosti. Ako nema fotografije, nema ni dokaza o dogadjaju, o ljudima, o životu koji tako brzo prolazi.

(„Građanski list“,17.septembar 2007)

OD ATINE DO KIKINDE

Aladin Baghit rođen je 8.avgusta 1969.godine u Kikindi. U rodnom gradu je završio osnovnu školu i Srednju tehničku školu za poljoprivrednu mehanizaciju. Izučio je zanat i sada je najčešće u ateljeu poznatog banatskog fotografa Sretenovića. Imao je svoj kafić i bavio se ugostiteljstvom u Kikindi a jedno vreme i u Atini , Londonu, Segedinu i Budimpešti. Pred kraj prošlog veka zaposlio se kao novinar-fotoreporter u „Kikindskim novinama“ iz kojih je prešao u Agenciju „Beta“ koja mu plasira fotografije širom sveta. Zapaženi su mu radovi na tradicionalnim „Betinim“ godišnjim izložbama fotografija kao i na poznatoj retrospektivi najboljih novinskih fotografija „JU-PRES FOTO“.Imao je samostalnu izložbu fotografija u Galeriji „Tera“ u Kikindi.

KRALJEVINA JUGOSLAVIJA, KRAGUJEVAC, ZAGREB

ALEKSANDAR SIMIĆ

Aleksandar – Aca Simić (Čačak, 1923 — Čačak, 14. oktobar 2007) bio je jedan je od prvih i najpoznatijih čačanskih fotografa, poznat i kao jedan od fotografa Jugoslovenske vojske u otadžbini. Za vreme Drugog svetskog rata nalazio se u Vrhovnoj komandi kod Dragoljuba Draže Mihailovića gde je napravio veliki broj fotografija. Rodio se u Čačku 1923. godine, gde je završio i osnovnu školu. Кada je bio dečak, roditelji su primetili da lepo crta, pa je otac, oficir Jugoslovenske vojske, odlučio da Acu pošalje na tada redak zanat. Fotografiju je počeo da uči 1934. godine u ataljeu Dimitrija Кocića, a nastavio kod Tome Zupana. Prvi aparat koji koji je kupio još kao dečak bio je „Кodakov” dečji aparat.

Njagov talenat je ubrzo došao do izražaja. U to vreme fotografije su se izrađivale ručno, što je zahtevalo mnogo truda, znanja, strpljenja i smisla, odnosno talenta. Poseban napor zahtevala je izrada kolor fotografija. U koloru su tadašnji fotografi radili uglavnom dečije portrete, a postupak pravljenja bio je prilično težak. Sliku je trebalo dobro isprati, izbledeti, tonirati u braon, osušiti, premazati lanenim uljem i na kraju obojiti uljanim bojama, posle čega je sledilo sušenje od dva-tri dana. Slikao je i na banketima koje su organizovali imućniji Čačani. Zaposlio se kao fotograf u Vojno tehničkom zavodu u Čačku 1938. godine. Prvu samostalnu radnju koja se nalazila na čačanskom korzou otvorio je krajem 1941. godine. Zvala se „Foto-rex”, a lokal je uzeo u zakup od Cvetka Lazovića. Za vreme okupacije ljudi su se osim za dokumenta, slikali familijarno, kako bi nekom svom bližnjem koji se nalazi u zarobljeništvu poslali fotografiju. Imao je samo 19 godina kada se ilegalno susreo sa kapetanom Daničićem u Mrčajevcima 1942. godine. Tada je pozvan da kao fotograf bude pri štabu na Ravnoj Gori. Prvo je bio u štabu Drugog ravnogorskog korpusa čiji je komandant bio Predrag Raković iz Prijevora, a kasnije i u Vrhovnom štabu kod Dragoljuba Draže Mihailovića.

Jedna od napoznatijih Dražinih fotografija (na slici) delo je Aleksandra Simića. Pored nje, neke od najznačajnijih fotografija su mu Dražine ćerke Gordane, Dragiše Vasića, Predraga Rakovića, sahrane američkog pilota. Fotografisao je zakletvu na Rudniku u Vujetincima 1942. godine, dva puta je beležio Dražinu slavu Nikoljdan, a fotografisao je i Svetosavski kongres u selu Ba. Imao je oko 3000 urađenih fotografija i više od osamdeset filmova. Кako ga ne bi uhvatio Gestapo, fotografije je izrađivao u jednoj vodenici u Prijevoru. Filmove je ispirao na čistoj vodi u vodenici, a potom sušio po okolnom drveću. Dražu je prvi put fotografisao u Brajićima 1942, a poslednji put u Rošcima 1944. godine.

Po naređenju Predraga Rakovića predao se partizanima u februaru 1945. godine i odmah je upućen na Sremski front gde se borio do kraja rata. Negative sa snimcima Ravnogorskog pokreta je nakon rata skrivao svuda, u teglama sa pekmezom, po selima u štalama, ali su ipak neki od njih vremenom uništeni. Nakon rata, u Čačku je otvorio fotografsku radnju, u kojoj su zanat učili mnogi čačanski fotografi. Fotografisao je između ostalog i Titove posete Čačku 1951, 1959, 1961. i 1966. godine. Dobitnik je Decembarske nagrade grada Čačka 1999. godine.

Preminuo je 2007. godine, a sahranjen je na Čačanskom groblju.