BOŽANSTVENA SVETLOST

Fotografije u ovoj monografiji nastale su tokom bogosluženja u kojima je autor učestvovao i kao crkvenoslužitelj u činu ipođakona i kao fotograf.
Liturgijski tok dana ispraćen je na 96 strana u punom koloru. Slikovna priča započinje sa ličnom molitvom, večernjom službom, osvećenjem petohlebnice,jutrenjom molitvom, ulaskom vladike u hram i tako dalje, sve po redosledu Liturgije, do Pričešća. Zatim se izlazi iz hrama, u Litiju, na ulicu… Fotografije prate delovi molitve koja se izgovara u momentu koji je prikazan na snimku. Na ovaj način nas autor uvodi u svoj doživljaj Službe obasjane božanstvenom svetlošću.
Predgovor u monografiji je napisala Marija Stojdinović, ist.umetnosti, a svoj kritički osvrt dao je i Petar Jončić, ist.umetnost. Izložbu je otvorio o.Gligorije Marković, sveštenik hrama Sv. Cara Кonstantina i Carice Jelene u Beogradu.

dimenzije: 23h23cm
obim: 96 strana
štampa: pun kolor
povez: tvrdi povez

Zainteresovani mogu poručiti ovu monografiju porukom na vojislavlukovich@gmail.com

 

Jerej Gligorije Marković
pozdravna reč na otvaranju izložbe “Božanstvena svetlost” u galeriji PLUS u Beogradu, 24.10.2023.

Život Crkve je Liturgijski, a to znači sveobuhvatnost koja izražava bogoslužbeno postojanje u Bogu, pred licem Boga Oca u telu Njagovog Sina, u Duhu svetom. To znači da se i spoznaja i viđenje uvek dešavaju u Liturgijskom, Evharistijskom događaju susreta Boga i čoveka. Ovaj Liturgijski susret celokupne tvorevine sa svojim Tvorcem je mistagoški tajnovidski i odvija se u u Božanskom primraku. Ovaj Božanski primrak je istovremeno i Svetlost i oblak u kome se dešava jer je tu Svetlost nemoguće gledati bez oblaka u kome je skrivena. Viđenje Crkve je bogoslužbena Tajna koja se odvija u Istinitoj Svetlosti onog koji je istinito Viđenje sveta u Hristu. U njemu Svet sa čovekom dobijaju puni sjaj koji nadilazi granice propadanja i truležnosti kojima smo neprekidno izloženi.

Fotografije pred nama su zapis ove bogoslužbene tajne, uhvaćeni tren večnosti. Oni su i poređani u bogoslužbenom kretanju tvorevine. Jednog sabranja različitog po tačkama sabiranja u različitim vremenima, ali pokazuju zajednički hod svega.

Nastali u različitim crkvama i u različitim trenutcima službe i godinama, predstavljaju jedno večno postojanje koje traje izvan vremena. Likovi na njima su izašli iz svog materijalnog postojanja. Iako poznati akteri, oni su neprepoznatljivi prvim pogledom. Lepši nego ikada u svakodnevnici kojom ih srećemo. Lepši su zbog beleženja u trenu večnosti koja je na njima. Neprepoznatljivi su zbog Božanske lepote koja se otkriva u čoveku sveštenoslužitelju u ovoj večnosti. Istovremeno, u ovoj lepoti oni na sebi nose dramu preobražaja stvorenog koja se odvija od sopstvenog materijalnog postojanja i živi u svom nebeskom prizivanju. Drama se ogleda i na likovima, pokretima, izrazima, a mir koji stiču likovi vidi se da je mir izvan ovog sveta. Oni se nisu umirili krajem napora sopstvenog stizanja, već prebivanjem na darovanom i namenjenom mestu božanskog primraka.
Istovremeno, oni nisu fantazmagorija i umetnička mašta, one su stvarne, umetnost prvog umetnika, Boga.

Vojislav Luković je sveštenoslužitelj, kao svi hrišćani Carski sveštenik, ali istovremeno sa posebnom službom ipođakona, ikonopisca, živopisca, vidca svetlsti u Božanskom Primraku. Ova izložba nije njegova, ovo je izložba Crkve Hristove. Ona nije insajderski uvid, jer da jeste bila bi izdaja Tajne. Ove fotografije su Propoved Tajne Sveta. Ove fotografije prenose jevanđeoski poziv Vladike Hrista- Ja sam Svetlost svetu, ko ide zamnom, neće hoditi u tami, nego će imati svetlost života (Jov.8, 12).

Njima je ipođakon Vojislav propovednik Crkve Hristove.

 

 

Slikanje kadrom

Likovni svet fotografa uvek određuje njegovo iskustvo vezano za druge umetnosti. Ukoliko je fotograf neko ko razmišlja isključivo o zaustavljanju vremena na snimku, o lovu na trenutak koji je neponovljiv ili na informatičku ilustraciju događaja onda je on podlegao opštem mestu po kome se fotografisanje prihvata samo kao dokument iz života. Postoji i onaj drugi, daleko teži put, u kome se fotografisanje života (čak i dokumenta) izjednačuje sa kreativnim postupkom koji se odvija u glavi umetnika dok rešava beskonačne zagonetke o odnosu boja, oblika, svetla i senki koji je poznat u procesu klasičnog slikanja. Vojislav Luković je odabrao ovaj drugi put u kome, kroz lično i neposredno slikarsko iskustvo, primenjuje postupak istraživanja u kome koristi oko koje u fotografiji služi za neprikosnoveni čin „isecanja“ segmenta života kako bi se stvorio novi svet ograničenog kadra koji pokazuje kako fotograf o njemu misli i kako ga proživljava. U slučaju „Božanstvene svetlosti“ Luković je pred sobom postavio složen zadatak, a to je da samu službu u hramu objedini sa njenim smislom, idejom, logikom, ali i kako bi načinio „duhovni dokument“ koji pokazuje da je približavanje Bogu ujedno i približavanje bojama i svetlosti koje se
izjednačuju sa potezom četke na platnu. Luković je na taj način potvrdio jednu od najuzvišenijih teza u koju veruju istinsku umetnici, a to je da je Vera nerazdvojna od spoznaje njenog vizuelnog kretanja, opstanka, večnosti i kao takva, u svetu slikarstva, ona je bila i ostala nešto što je uvek u tesnoj vezi sa duhovnim u svakom čoveku.

Petar Jončić, istoričar umetnosti

About Author