Louis-Jacques-Mandé Daguerre, francuski umetnik i hemičar, predstavio je dagerotipiju Januara 1839. kao prvi postupak u fotografiji koju je nekoliko mjeseci kasnije, 19 avgusta, prihvatila francuska vlada i predstavila svetu. Tako je počelo. Danas je teško zamisliti bilo koju oblast ljudske delatnosti bez fotografije. Naš cilj je sačuvati i unaprediti kako kulturu fotografije tako i njeno očuvanje kroz projekte saradnju i volonterske aktivnosti koje doprinose fotografiji.
DAGEROTIPIJA
Prvi fotografski proces nazvan po Loiusu Dageru. Slika se nalazi na srebrnom limu presvučenom limom koji je zatim zapečaćen u drvenu kutiju ili okvir ispod stakla kako bi se zaštitio. Od ugla gledanja, sliku vidimo kao pozitiv ili kao negativ.Slika na dagerotipiji je obrnuta od onoga kako je u stvarnosti.Period dagerotipja traje od 1839 ako tu godinu uzmemo kao početak do 1850.Dagerotipije su se čuvale u posebno izrađenim okvirima koji su mogli biti i posrebreni ili pozlaćeni
Pre nešto više od sto godina Luj Žak Mande Dager (Louis Jacques Mande Daguerre)
je prvi uspeo da ostvari tehnički izvodljiv i opšte primenljiv _ postupak za dobijanje trajnih slika pomoću svetlosti. Njegov je pronalazak fracuska vlada 1839 godine prvo otkupila, a zatim svečano poklonila svetu. Time je Dager (Daguerre) postao osnivač fotografije u današnjem smislu, ma da su se u toku vremena pojavljivali i usavršavali sve noviji i noviji postupci.
U isto doba, 1839 godine, pojavljuje se prvi put i reč fotografija u njenom sadašnjem smislu. Reč je grčkog porekla i znači „crtanje pomoću svetlosti“, što fotografiju ustvari i čini.
Dager je bio slikar. Radio je stalno na usavršavanju svog slikarskog izraza i u tome je tražio nove mogućnosti. Ta nastojanja su ga dovela i do proučavanja postupaka pomoću kojih bi mogao dobiti trajnu sliku samo dejstvom sunčane svetlosti. Svoju zamisao je konačno i ostvario.
Njegov pronalazak, njegov veliki uspeh i oduševljeno priznanje savremenika, nije plod
usamljenog rada ovog pronalazača. Tome su mnogo doprineli i njegovi prethodnici pronalazači i naučnici, koji su u toku vremena dolazili do raznih saznanja kojima se on kasnije koristio Tome je takođe doprinelo i doba u kome je Dager živeo, jer je bilo sazrelo za ovako značajnu tehničku novinu. Važnu ulogu u tome je igrala i njegova saradnja sa čovekom koji je već desetak godina raniije pronašao postupak za dobijanje trajnih slika pomoću svetlosti. To je bio Dagerov zemljak Žozef Nisefor Nijeps (Joseph- Nicephore Niepce).
PRETHODNICI
Već je starim Grcima bilo poznato da se u zamračenoj prostoriji, kad kroz mali otvor upada svetlost, pojavljuje na zidu koji se nalazi nasuprot otvora slika prizora koji se nalazi izvan prostorije pred otvorom; Ovakva slika je izvrnuta, jer se prolazeći kroz otvor svetlosni zraci ukrštaju. Mračna soba ili komora zove se latinski „camera obscura“. To ime je dato docnije prvom i najprimitivnijem obliku fotografskog aparata, koji je ustvari imao veličinu čitave sobe.
Ovu pojavu koja je bila odavno poznata kasnije su proveravali i arapski naučnici, ali je sve do genijalnog italijanskog slikara-naučnika Leonarda da Vinčija niko nije tačno opisao. Leonardo, preteča ne samo fotografije već i avijacije je oko godine 1500 u svojim zapisima dao njen tačan opis sa crtežima. Dodao je još da ista optička pojava nastaje i u ljudskom oku, Taj opis je ležao zaboravljen u njegovim beleškama sve dok ga nije Đovani Batista dela Porta objavio 1553 godine. Nešto kasnije, godine 1568, izlazi knjiga Mlečanina Daniela Barbara u kojoj je tačno opisana usavršena kamera sa sabirnim sočivom umesto jednostavnog otvora i sa ugrađenim ogledalom za ispravljanje izvrnute slike.
U XVII veku su učinjena dalja usavršavanja. Kamera, u početku velika kao soba, postaje sve manja. Kaluđer Johan Can (Johann Zahn) opisuje u svojoj knjizi, koja je izašla 1665 godine, već prenosnu kameru sa ugrađenim sočivom u cevi koja se izvlačila i pomerala. Time je u načelu pronađen fotografski aparat.
Konstrukcija prenosne kamere opskure primitivnog ali upotrebljivog aparata bila je već podesna za crtanje u toku XVII i XVIII veka, a i dalje je usavršavana. Već u doba Renesanse bila je kamera važno pomoćno sredstvo slikara u rešavanju težih problema perspektive, a upotrebljavali su je i astronomi, kojima je takođe bila veoma koristan instrument.
Ovakav aparat se sastojao od svega jednog drvenog sanduka koji je bio položen na postolje, stativ i mogao se dizati, spuštati i naginjati. Ako je bilo potrebno on se mogao sa stativa i skinuti. Sanduk je na prednjem delu imao širok otvor u koji su se uglavljivale četvrtaste drvene kutije sve manjih i manjih razmera. Najmanja kutija, koja se najdalje izvlačila, imala je ugrađeno sočivo-objektiv. Na gornjoj strani veliki sanduk je imao pravougaoni otvor u koji je bilo uglavljeno mutno staklo. U unutrašnjosti sanduka nalazilo se ogledalo postavljeno koso pod uglom od 45° ispod mutnog stakla. Ovim aparatom su se služili na sledeći način. Predmet ili prizor koji je trebalo slikati osvetljavan je i prema njemu je upravljan i nameštan aparat. Uvlačenjem ili izvlačenjem uglavljenih kutija, udaljavanjem· ili približavanjem celog aparata, dobijala se na mutnom staklu manje-više oštra slika određene veličine. Zatim je na mutno staklo stavljena providna hartija i po njoj se crtalo. Ovaj način dobijanja sllike bio je veoma težak i iziskivao je mnogo vremena i veštine. Za žive objekte poziranje je bilo veoma zamorno. U slučajevima kad osvetljenje nije bilo jako, prizor se nije mogao dovoljno tačno nacrtati.
I umnožavanje ovakvih slika je bilo komplikovano; radilo se rukom, kopirajući sliku sa jedne hartije na drugu. Ipak, ove kamere su bile veoma korisne i postale su sastavni deo opreme skoro svakog slikara. U svojoj knjizi „Esej o slikarstvu“ od godine 1764 posvećuje Frančesko Algaroti (Francesco Algarotti) jednu glavu i kameri opskuri, i kaže: „Najbolji savremeni italijanski slikari uveliko se služe ovom spravom, a bez nje ne bi ni uspeli da stvari prikažu tako verno prirodi“
Dok je kamera opskura bila dostigla priličan stepen razvoja i već mnogo ličila na kasnije prve fotografske aparat, hemičari još nisu stvorili materije sa kojima bi se mogle postići trajne slike. Naprotiv, niko nije ni dolazio na pomisao da je ovako nešto praktično izvodljivo.
Još u starom veku ljudi su primetili da svetlost ne stvara samo sliku, već i menja osobine i prirodu mnogih materija. Biljke dobijaju zeleniju boju kada su izložene suncu, a bojadisane tkanine na suncu blede. Među materijama koje se pod dejstvom svetlosti bitno menjaju nalaze se i soli srebra. Iz njih se tada izdvaja elemenat koji je u zajednici sa srebrom davao so, a ostaje čisto srebro. Ono je tamno, jer nije kompaktno, nego se nalazi u veoma finoj raspodeli.
Godine l 725 ruski maršal Bestušev je napravio tamnožutu tečnost, koju je nazvao „tinctura tonici-nervina“, a koja je postajala bezbojna čim bi bila izl1ožena svetlosti. Naučno je prvi utvrdio osetljivost soli srebra na svetlost · Johan Hajnrih Šulce (Johann Heinrich Schulze)
1727 godine. Šulce je bio profesor univerziteta u gradu Hale (Halle) u Nemačkoj. Prilikom radova u laboratoriji on je napunio jednog dana staklenu bocu smešom rastvora srebro-nitrata i krede. Posle dužeg stajanja, iz mešavine su se izdvojile beličaste soli srebra. Bocu je ostavio kratko vreme na mestu koje je bilo izloženo jakom suncu. Kada je ponovo uzeo u ruke primetio je da je mešavina dobila ljubičasto-tamnu boju. Pošto ova promena boje nije nastupila i onda kada je ovu mešavinu izložio dejstvu vatre, Šulce je došao do zaključka da je promenu prouzrokovala sunčeva svetlost, a ne toplota. Da bi ovaj svoj zaključak proverio, oblepio je bocu trakama neprozirne hartije, na kojoj je izrezao razne crteže i slova. Posle osvetljavanja na suncu traku je skinuo. Tada su se na površini mešavine u flaši jasno videli crteži i slova ispisani tamnom bojom srebra. Na ovaj način je Šulce potpuno slučajno ukazao na mogućnost da se od nestalne slike kamere opskure dobije trajna slika. Dakle, sada je bila poznata i kamera opskura – budući fotografski aparat, i osetljivost soli srebra na svetlost budući osnov za stvaranje osetljivog, sloja na fotografskim pločama i filmovima. Ali kod tadašnjeg stupnja razvoja nauke ta dva krupna otkrića ostala su još prilično dugo nepovezana.
Krajem XVIII veka je osnažena građanska klasa tražila sve više slika. To je bio razlog da se traži praktičan, jeftin i tehnički lako izvodljiv način slikanja i umnožavanja slika. U to vreme pronađena je litografija – umnožavanje crteža na kamenu – i ponovo je došlo do procvata drvoreza; to je omogućavalo izradu . velikog broja kopija svakog originalnog crteža. Tadašnja još primitivna tehnika dala je i druge mehaničke sprave, za čije rukovanje nije bilo potrebno prethodno dugogodišnje školovanje slikara, tako da je ovo zanimanje postalo mnogima pristupačno i svako je mogao da bude bar pomalo umetnik.Za izradu silueta bilo je potrebno vrlo malo veštine: da se ocrta senka glave ili predmeta.
Godine 1786 pronašao je tako Zij Luj Kretjen (Gilles Louis Chretien) spravu koju je nazvao „physionotrace” crtač ljudskog lika (fizinomije). Svaki onaj amater koji je želeo da nacrta siluetu mogao je da radi sa ovom spravom. Obris glave crtao se pisaljktom na staklu, a za pisaljku je bio vezan polugama graverski nož koji je u smanjenoj razmeri verno urezivao na bakarnu ploču svaki potez pisaljke. Sa bakarne ploče je umnožavanje zatim bilo vrlo lako. Ova sprava je u svoje vreme bila veoma popularna; samo na velikoj izložbi Pariskog salona 1797 godine izloženo je oko, 600 portreta izrađenih pomoću ove sprave.
Drugo mehaničko sredstvo koje je zamenjivalo slikarsku veštinu bila je takozvana „kamera lucida“ (svetla kamera). Tu kameru je konstruisao godine 1806 Englez Uiljem Hajd Uolastn (William Hyde Wollaston). Postupak se sastojao u sledećem. Crtaća hartija je polagana na sto. Iznad nje, na bakarnoj šipci, bila je obešena u visini oka specijalna staklena prizma. Gledajući kroz prizmu, crtač je mogao da posmatra istovremeno i hartiju i predmet koji je crtao; njegova olovka crtala je po linijama odraze žive slike. Prednost ove sprave – koja je sa fotografskom kamerom imala zajedničko samo ime i zadatak bila je u tome što je mogla lako da se prenosi, pa su je stoga upotrebljavali mnogi svetski putnici.
Istorija ne beleži da su nestručnjaci-amateri, koji su samo pravili praktične eksperimente, –
ikada otstupili pred teškoćama koje su kočile rad stručnjaka. Kamera opskura i kamera lucida kao pomoćna sredstva umnogome su već omogućile čoveku da zadovolji svoju želju za tačnim i potpunim odrazom stvarnosti, a odatle je bio potreban samo još korak do cilja. No, teško se ipak moglo zamisliti da će ovo čoveku uspeti samo sa njegovom olovkom. Samo je pisaljka prirode bila u stanju da to učini. Kod mnogih je postojala ista misao: postići da svetlost sama stvori u kameri sliku koju niko ne treba da precrtava. I trka za pronalaskom je započela.
Još pre razvoja kamere lucide pokušavao je Tomas Uedžvud (Thomas Wedgwood) sin čuvenog engleskog keramičara, da izradi postojane slike „posredstvom svetlosti“. On je pronašao, oko 1802 g. postupak kopiranja providnih slika na kožu ili hartiju pomoću nitrata srebra. Nastojao je takođe da na isti način dobije slike u kameri opskuri. Uspeh nije postigao, jer su predmeti koje je pokušao da slika bili nedovoljno osvetljeni sam je smatrao da su te slike „isuviše slabe“. Bio je razočaran što nije uspevao da mu slike koje je pravio pomoću sunčane svetlosti ostanu trajne. U radu mu je pomagao njegov prijatelj hemičar i fizičar Hamfri Dejvi (Humphrey Davy). Dejvi je prvenstveno tražio sredstvo za fiksiranje, tj. sredstvo kojim bi postigao trajnost slike, jer je ona iščezavala. U tome nastojanju nije postigao nikakav uspeh i nikad nije saznao da je fiksiranje moguće postići natrijum tiosulfatom (kalijum cijanidom ili amonijakom). Međutim, tom mišlju se nisu bavili samo praktični ljudi. Francuski pisac De la Roš izdao je 1761 godine knjigu „Gyphantie“ ili „Opis zemlje“. U njoj opisuje – sasvim u duhu kasnijih fantastičnih romana Žil Verna – nešto što je postojalo samo u njegovoj bujnoj mašti – fotografiju koju je svetu dao Dager tek osamdeset godina kasnije.
VREME I SAVREMENICI
Dager se rodio godine 1787, na izmaku XVIII veka. U Beogradu su tada sedeli Turci, a u Francuskoj je građanska klasa pripremala revoluciju. Svega dve godine kasnije došlo je do pada Bastilje i raspada francuske feudalne države.
Cela Zapadna Evropa – Engleska, Francuska, Španija, Holandija – obogatile su se, zahvaljujući eksploataciji prekomorskih zemalja kolonija. Trgovina preko Atlantika potpuno je potisla trgovinu u Sredozemlju. Međutim, bogatu Francusku su mnogi ratovi, samovlašće vladara, korupcija i iskorišćavanje privilegija od strane plemstva i sveštenstva doveli u veliku bedu. Ali je Pariz ipak zadržao ulogu kulturnog centra tadašnjeg sveta. Napredna filozofija pomogla je nauci da istraživanjem prirodnih pojava pronađe mnoge važne naučne činjenice. Mnogo je napredovala hemija. Već 1766 pronađen je kiseonik, a počev od 1789 Lavoazje (Lavoisier), određujući pojam hemiskog elementa i stvarajući teoriju sagorevanja, postavlja temelje savremene hemije.
U to doba počinje naglo da se razvija tehnika i industrija. Pojavljuju se prve mašine za predenje i prvi mehanički tkački razboj, čiji rad zamenjuje rad mnogih ljudskih ruku. Uatov (Watt) parni stroj od 1764 godine znači početak ere u kojoj će para, a kasnije električna energija ustostručiti snagu čoveka. Svega nekoliko godina pre Dagerovog rođenja ljudi su se prvi put digli u vazduh; braća Mongolije izvršili su l783 godine prvi uspeo let balonom koji je bio napunjen toplim vazduhom. Posle propasti feudalnog poretka, prihvatajući učenja nauke na osnovu zapažanja činjenica i pojava u prirodi, ljudi Dagerovog doba prestali su da se grčevito drže starog i rado su, iako ne uvek, prihvatali nove pronalaske. Ne samo pojedinaca, i zahtevi čitavog društva bili su mnogo veći nego ranije. Izbijanjem na površinu građanske klase; socijalno previranje -povezano sa opštim povećanjem mehanizovane i unapređene proizvodnje i živom prekomorskom trgovinom – stvorilo je u toku XVIII veka masu novih potrošača, mnogo veću i broniju od plemstva i sveštenstva. Ti novi potrošači tražili su masovne i jeftine proizvode. Vreme za masovno slikanje -fotografiju, bilo je sazrelo.
ŽOZEF NISEFOR NIJEPS (JOSEPH-NICEPHORE NIEPCE)
Jedan od prethodnika, a kasnije i saradnik Dagerov, bio je i žozef Nisefor Nijeps iz južno francuskog provinciskog grada Šalon-sir-Son, gde je i proživeo veći deo svog života.
Nijeps je rođen 1765 god. u imućnoj porodici koja je imala imanja u okolini grada i kuću u samom Šalonu. Sa bratom Klodom vezivala ga je prisna ljubav celog života. Zajedno su učili školu. Nisefor je određen za sveštenički poziv i po završenom školovanju postaje nastavnik u konviktu. Pojava revolucije onemogućila je rad u školi. Nijepsova porodica mora da napusti grad. Pošto je septembra 1791 godine izašao zakon da se moraju javiti u vojsku svi francuski građani od šesnaeste do dvadesetpete godine, Nijeps stupa iduće 1792 godine u vojsku i dobija čin potporučnika. U maju 1793 proizveden je za poručnika i upućen sa vojskom u Italiju.
Naredne godine učestvuje u borbama u Italiji, gde tada pustoši tifus. Nijeps je preboleo tifus, ali je otada do kraja svog života bio bolešljiv. Zato je još iste godine morao da napusti vojsku i vojnički poziv. Posle nekoliko godina činovničkog života u Nici, gde se i oženio, vraća se 1801 godine u rodno mesto zajedno sa bratom, koji je dotle služio u ratnoj mornarici. Otada počinju braća da se bave mehanikom i gradnjom mašina i postaju vatreni pronalazači. Prvo su konstruisali brodski motor za veće brodove. Energija za rad tog motora dobijala se sagorevanjem smese prečičinog brašna i vazduha.
Čim se saznalo za litografiju, Nisefor je odmah počeo da se bavi njome. Pošto nije bio slikar zavisio je od drugih u pogledu izrade crteža koje je štampao. Uskoro je došao na, zamisao da izrađuje crteže pomoću svetlosti. Bratu, koji je tada bio u Parizu, piše l aprila 1816 godine:“ Na osnovu dosadašnjih ispitivanja verujem da ću sa postupkom uspeti, ukoliko je u pitanju glavno i bitno. Moram, međutim, još pokušati da dobijem trajne boje. Sada se upravo bavim time, a to je najteže.“ Nekoliko dana posle toga opisuje svoju kameru kao „neku vrstu veštačkog oka, jednostavnu. malu kutiju, čija svaka strana ima po šest palaca u kvadratu i koja je snabdevena: jednom cevi na izvlačenje u kojoj se nalazi optičko staklo.“
Jednog dana je slomio objektiv. Morao je da izradi novu manju kameru- sa stranama dugačkim svega po 1 /4 palca – jer je drugo staklo, jedino što ga je imao, bilo deo njegovog mikroskopa.
Nijedan originalni primerak njegovih fotografija nije sačuvan do naših dana. lz njegovih pisanja i iz pričanja savremenika koji su njegove slike viđali, vidi se da je on, van svake sumnje, u godinama od 1816 do 1829 često uspevao da dobije pomoću kamere trajnu sliku. Tako piše bratu 5 maja 1816 godine: „Namestio sam aparat u sobi u kojoj rad.im i okrenuo ga prema golubarniku i otvorenom prozoru. Eksperimenat sam izvršio prema postupku koji poznaješ. Na beloj hartiji video sam ceo onaj deo golubarnika koji se vidi sa prozora, a i bledu sliku prozorskog krila koje je bilo manje osvetljeno nego predmeti napolju. Ovo je samo nepotpun pokušaj… Mogućnost slikanja na ovaj način čini mi se skoro dokazana …Desilo se ono što si pretskazao. Pozadina slike je crna, a predmet beo; naime, svetliji od pozadine.“ Ovo je tačan opis negativa. Iste obrnute sive tonove slike pokazuju kontaktne kopije predmeta iz prirode i slike koje je pravio ranije Uedžvud na staklu. Da je Nijeps samo pokušao da od svojih negativa napravi kopije, mogao je ponovo da obrne sive tonove, tako da bi oni odgovarali svetlosti i senkama u prirodi. Međutim, on je hteo da dobije sliku neposredno u kameri… Počeo je da traži materiju koja bi pod dejstvom svetlosti bledela umesto što tamni. Njegov pokušaj doveo ga je do uspeha tek onda kada je pronašao da se jedna vrsta asfalta, koja se inače mogla rastvoriti u despićevom ulju, posle izlaganja suncu više ne rastvara u ulju.
Isprva nije pokušavao da reprodukuje bezbrojne tonove svetlosti i senki koji stvaraju fotografsku sliku, već je nastojavao da dobije samo crne i bele kontraste bakroreza. Njegov sin Izidor priča, kako je njegov otac „… glatku ploču od kalaja premazao rastvorom asfalta u dipelovom ulju i na ovaj premaz položio bakrorez, koji je prvo načinio providnim, a zatim sve stavio na sunčanu svetlost… Posle izvesnog vremena stavio je ploču u rastvar, a pod čijim je dejstvom deo po deo, dotle nevidljive slike, postajao vidan. Zatim je ploču oprao i osušio. Po svršetku svih ovih radnji stavljao je ploču u više-manje jak rastvor kiseline radi graviranja. Moj otac je poslao ovu ploču graveru Lemetru s molbom da ureže još dublje crtež gravure. Graver je rado udovoljio molbi mog oca i izradio nekoliko otisaka ploče…“ Na crtežu su tamne linije zadržale svetlost koju je inače propuštala bela hartija. Na ovaj način je veći deo asfalta postao nerastvorljiv, ali onaj deo koji je ležao neposredno pod linijama ostao je rastvorljiv i mogao se skidati pomoću despićevog ulja. Na mestima gde se asfalt skidao, metal je zarezivan kako bi se dobila ploča za štampanje.
Nijeps je dao ovom postupku ime „heliografija“ -pisanje ili crtanje pomoću sunca, a to je ustvari jedna vrsta fotogravire. Posle ovih početnih uspeha Nijeps je išao dalje. Pokušavao je da na sličan način dobije trajnu sliku i u svojoj kameri ali uspevao je samo delimično, ma da je umesto metalnih upotrebljavao staklene ploče.
Ovi radovi su trajali već punih deset godina. Nijeps im je posvećivao sve svoje vreme. Prešao je već šezdesetu godinu, bio je slabo poznat i stalno bolešljiv, a i pomalo nezadovoljan životom koji mu nije doneo vidnog uspeha, ma da je stvarno već bio pronašao osnove fotografije.
Slučaj je hteo da se upozna sa Dagerom koji je bio skoro dvadeset godina mlađi, pun životne snage, u Parizu poznat slikar, koji je takođe tražio način slikanja pomoću svetlosti.
LUJ ŽAK MANDE DAGER (LOUIS JACQUES MANDE DAGUERRE)
Dager, čija je slava kasnije potpuno zasenčila Nijepsovo ime, rodio se 18 novembra 1787
godine u malom mestu Kormej-an-Parizis, nedaleko od Pariza, gde mu je otac bio sudski činovnik. Uskoro je porodlca prešla u Orlean gde je otac, postao službenik uprave kraljevih dobara. Otac je još mladog Dagera zaposlio u poreskoj upravi, ali u svojoj šesnaestoj godini Dager napušta samovoljno službu i beži u Pariz da bi se tamo posvetio slikarstvu za koje je imao naročite sklonosti. U Parizu mladi Dager postaje učenik Dagoti-a, čuvenog slikara operskih dekora, i radi u njegovom ateljeu. Uskoro i Dager počinje samostalno da slika pozorišne dekore. Postiže veliku veštinu u perspektivi, osvetljenju i svetlosnim efektima i savršeno, bolje od ikog drugog, ume lepim dekorom na pozornici da sakrije svu ružnu pozadinu. Iako još veoma mlad, brzo je postao slavan kao slikar pozorišnih dekora. Tako su opere „Makabejci“ i „Balveder“ imale velikog uspeha, zahvaljujući dobrim delom lepim umetničkim dekorima koje je, kao svoj prvi veliki rad, napravio Dager. U pariskom pozorišnom svetu još se pominju njegova čuvena dela ove vrste: sunce koje se kreće po nebu u operi „Aladin“ i putujući mesec u operi „San“. U to doba slikari su često slikali panoramu, tj. okrugle ili dugačke slike celoga predela koji se u svim pravcima vidi sa jedne tačkePanoramu su umetnici počeli slikati nekoliko desetina godina ranije i potpuno je odgovarala potrebama svoga vremena. Daleka morska putovanja, kolonije i istraživački radovi geografa i drugih načnika približili su daleke zemlje svetu tadašnje Zapadne Evrope, koji je hteoda da ih vidi a ne samo da čuje za njih bakrorezi i druge vrste reprodukcija tog doba nisu mogle da se tako masovno umnožavaju kao kasnije fotografije, pogotovu kao savremena ilustrovana štampa, koja tada još nije postojala. Potražnja za slikama predela, prirodnih retkosti i raznih događaja bila je velika, i tako se i Dager posvetio slikanju panorama. Pomagao je prvo slikaru Pjer Prevou (Pierre Prevost-u) pri izradi njegovih panorama Rima, Napulja, Londona, Jerusalima i Atine, a kasnije je i sam radio mnoge
panorame.
Oko godine 1820 – kad je već prešao svoju tridesetu godinu-pronašao je način da usavrši panoramu i tu zamisao je ostvario i nazvao je „dioramom“, koju bismo mogli smatrati pretečom današnjeg bioskopa. Prvu dioramu koju je Pariz video sagradio je 1804 godine Robert R’ulton, konstruktor jednog od prvih parobroda. Dager je svoju zamisao ostvario 1822 godine, tada je u zajednici sa slikarom Butonom otvorio svoju dioramu u velikoj zgradi pored koje se nazila još jedna manja zgrada sa vrtom. U drugoj zgradi je stanovao u početku Buton, a zatim sam Dager. Kuća je bila skromna i u njoj se nalazio atelje. Pored Butona i Dagera dioramu su slikali još slikari Ipolit Sebron (Hippolyte Sebron) Šarls Erousmit (Charles Arrwsmith), čija je sestra postala Dagerova žena.
Diorama je bila jedna od glavnih atrakcija tadašnjeg Pariza i to veoma popularna. U okrugloj sali, koja je mogla da primi 350 gledalaca, okrugli patos se okretao oko osovine u sredini. Da bi se izvršila promena prizora koji gledaoci posmatraju, pokretljivi patos se pomerao zajedno sa gledaocima do otvora u prednjem delu pozornice. Gledaoci bi tada ugledali pred sobom sliku na dnu pozornice u udaljenosti od 10 do 1,2 m. Igra svetlosti zajedno sa perspektivom pomogla je da gledaoci dobiju utisak kao da se pred njima zaista nalaze čuveni predeli švajcarskih Alpa, Napulj sa vulkanom Vezuvom i drugo. Postepeno i skoro neprimetno, nošeni na patosu, oni su videli ovako čitav niz veliki’h slika sa čarobnim efektima.
Jedna od slika u diorami je prikazivala nesreću koja se desila u mestu Goldau u švajcarskoj. Naime, tamo se 1806 godine odronila čitavo brdo koje je zasulo nekoliko sela i delimično zatrpalo jezero u blizini. Dager je naslikao ovaj predeo i pomoću osvetljavanja slike raznim svetiljkama spreda i pozadi daočaravao je gledaocima događaj. Druga sika je prikazivala božićnu ponoćnu misu u jednoj od pariskih crkava. Slika unutrašnjosti crkve pojavljivala se isprva osvetljena kao usred dana, a zatim se postepeno pomoću slabljenja osvetljenja iza slike dobijao utisak kao da je veče. Konačno je slika prikazivala misu pri osvetljenju u pola noći. Na svim slikama diorame pomoću svetlosnih efekata verno je prikazivan prelaz dana u noć, a na nekim slikama su se pojavljivali i ponovo iščezavali likovi ljudi. Svetlosne efekte je Dager dobar poznavalac pozorišne tehnike postizavao na taj način što je slikao prizore sa obe strane tankog platna, pa zatim ih naizmenično osvetljavao spreda i pozadi. Gledaoci su zato mogli da vide isti prizor pod raznim ‘okolnostima, napr. Vezuv obasjan suncem – slika se osvetljava spreda, a zatim noću – slika se slabom svetlošću osvetljava sa zadnje strane. Sačuvana je jedna ulaznica za dioramu iz 1836 godine. Na njoj je zanimljiv Dagerov potpis, a važila je samo za ograničeno vreme; iz nje se vidi da je diorama bila otvorena svakog dana od ll do 16 časova i da je ulaznica koštala l franak – za ono doba znatna suma. Svakako je Dager, koji je vodio poslovnu stranu diorame imao od nje dosta koristi u to doba on se već uveliko bavi eksperimentima za dobijanje slike pomoću svetlosti, a za to su mu bila potrebna znatna sredstva. Smatrali su ga imućnim čovekom, ali ipak mu se dešavalo da zapadne u novčane teškoće. O tome svedoči između ostalog i jedno pismo iz 1830 godine,u kome moli da mu se produži rok plaćanja jedne menice. Diorama i ostali Dagerov umetnički rad doneli su mu priznanje i ugled, pa je već godine 1824 odlikovan ordenom Legije časti. Slučaj je hteo da godine 1839, – dakle iste godine kada je Dager zvanično priznqt pronalazak fotografije i kada je doživeo svoj najveći i najtrajniji uspeh, – požar potpuno uništi zgradu diorame, sav unutrašnji uredaj, a sem toga, i sve dotadašnje Dagerove slike koje su se tamo nalazile. No Dager se u to vreme već bio potpuno posvetio fotografiji i nije više hteo da u saradnji sa svojim prijateljima podiže novu dioramu. Tek kasnije sagradio ju je ponovo njegov bivši saradnik Buton.
Diorama i slikarstvo su bili niz godina Dagerovo isključivo zanimanje. Ali kao slikar on je već i ranije izučavao svetlost i njegovo dejstvo. U toku godina sve više· je posvećivao vremena tom izučavanju. Izgleda da je u prvo vreme uglavnom pravio pokušaje sa materijama koje u mraku svetle i proučavao kameru opskuru.
Optička stakla za svoje pokušaje nabavljao je kod optičara Ševalije-a (Chevalier). Oni su bili tada najčuveniji optičari u Parizu i jedan od njih, Šarl Luj Ševalije (Charles Louis Chevalier), posvećivao je sve svoje vreme unapređenju fotografske optike i napisao o tome više naučnih rasprava. Preko njih je Dager saznao za Nijepsa, i to pukim slučajem.
Nijeps je imao u Parizu rođaka, pukovnika Nijepsa, i njega je zamolio da mu nabavi novu kameru opskuru kod Ševalijea. U razgovoru sa optičarom pukovnik je napomenuo da se njegov rođak Nisefor bavi eksperimentima za dobijanje trajnih slika u kameri-opskuri i pokazao je otisak jedne Nijepsove slike Ševalje je bio iznenađen, pa je rekao pukovniku da se i u Parizu bavi sa istim problemom slikar Dager.Ovo je pobudilo Ševalijea da ispriča Dageru šta je saznao od pukovnika Nijepsa i da mu savetuje da se pismom obrati samome Nijepsu.
Krajem januara 1826 godine Nijeps je primio pismo od čoveka koga nije poznavao- Dagera, koji mu je javljao da je dobio njegovu adresu od optičara Ševalijea i da sam radi na istom problemu. Nijeps, koji je ljubomorno čuvao svoju tajnu, odgovorio je oprezno. Prošlo je više od godinu dana pre nego što je Dager isto toliko oprezan – odgovorio. Ovo drugo pismo je navelo Nijepsa da. pita svog gravera Lemetra „da li zna jedng od pronalazača diorame g. Dagera?“
Ubrzo je primio odgovor u kome je Lemetr zanimljivo izneo svoje mišljenje o Dageru:
„A šta ja mislim o njemu? Kao slikar g. Dager ima vanredan talenat i prefinjen ukus za udešavanje i obradu svojih slika. Ubeđen sam da izvanredno dobro poznaje tehniku i svetlosne efekte pozornice; svako ko se u to razume može o ovome što sam rekao lako da se uveri ako poseti njegovu dioramu. Poznato mi je da se već dugo vremena bavi problemom usavršavanja kamere opskure, ali mi rezultati njegovog rada nisu poznati.“
Dopisivanje između Nijepsa i Dagera nastavilo se sa puno opreznosti, uzdržljivosti i ograđivanja.
Dager je poslao Nijepsu jedan svoj potpuno beznačajan otisak jedne gravire, a nije hteo ili nije mogao da da ma kakav primerak svojih fotografskih radova, ma da je od Nijepsa primio više heliografskih snimaka na kalajnim i bakarnim pločama.
Iste, 1827, godine Nijeps je putovao u Englesku da poseti bolesnog brata. Pošto se zadržao u Parizu, iskoristio je priliku da i lično upozna Dagera. Tom prilikom mu je Dager pokazao dioramu i Nijeps je bio očaran prizorma koje je video i uređajem. Dager, majstor svetlosnih efekata, bio je dostigao u prikazivanju, stvarnosti sve što je bilo moguće sa tada raspoloživim sredstvima, a hteo je još više. Nije bilo dakle nikakvo čudo što je stvaralac takvih izložbi kao što je bila diorama bio zanesen idejom fotografije. Posle svega što je video i Nijepsu je bilo jasno zašto se Dager bavi fotografijom.U Londonu je Nijeps pokazivao neke svoje radove. Neki od tih radova su do danas očuvani, a delom o njima postoje verodostojni izveštaji.
Iz njih se jasno vidi da je Nijeps sa svojom kamerom nesumnjivo već godine 1816 izrađivao
slike u negativu, a pre 1827 godine i direktne slike u pozitivu, tako da je dobrim delom i
opravdano gledište da se Nijeps pored Dagera može smatrati kao glavni pronalazač fotografije kako je to sada u Francuskoj – otadžbini Nijepsa i Dagera i uobičajeno.
DAGER I NIJEPS SKLAPAJU UGOVOR
Godine 1829 Nijeps se vratio iz Engleske rešen da ceo svoj rad upravi na dobijanje „prizora“, kako je on nazivao slike, a sa jednim ciljem da što vernije kopira prirodu.
Ponovo je počela prepiska sa Dagerom. Nijeps je godinu dana ranije bio počeo da piše u obliku knjige uputstvo za izradu snimaka po „heliografskom“ postupku. Dager, kao veoma poslovan čovek, savetuje mu da odloži objavljivanje knjige i piše: „Što se tiče Vaše namere da objavite svoj pronalazak, smatram da bi trebalo naći načina da se od njega izvuče još pre objavljivanja neka dobit, i to bez obzira na ličnu slavu koju će pronalazak da Vam donese.“
Lemetr, stari Nijepsov poznanik, nepovoljno je kritikovao, jednu od Nijepsovih slika zbog čudnovatih i nestvarnih senki koje su nastale prilikom veoma dugog osvetljavanja. Nijeps je odgovorio:
„Nažalost, to ne mogu izbeći.. Trebalo bi da imam toliko
savršenu kameru kao što je ima g. Dager, inače biće mi suđeno da se više ili manje približim cilju, a da ga nikad ne dostignem… Zato se žurim da odgovorim na njegovu ljubaznu ponudu da mi bude na usluzi i hoću da mu predložim da sarađujemo na usavršavanju heliografskog procesa.“
Dager je bio ubedio Nijepsa da je njegova kamera bolja, i Nijeps, koji je već stvarno, mada sa teškoćama, dobijao „sunčane“ slike, pristaje na saradnju i čak je sam predlaže. Nakon tri godine učtivog nepoverenja, međusobnog iskušavanja i pomalo zavaravanja, Nijeps i Dager se udružuju na osnovu čisto poslovnog ortačkog ugovora na deset godina, koji je potpisan u Šelonu 4 decembra 1829 god. Ugovor izričito navodi da oba pronalazača udružuju svoje snage „u cilju ubrzanja svog pronalaska i obezbeđenja koristi koje bi za njih iz toga proistekle.“ U samom početku ugovora se navodi da je sklopljen „radi usavršavanja pronalaska Nijepsa, koji je poboljšao Dager.“ U ugovoru je takođe predviđeno da će pronalazak nositi ime oba ortaka. Istoriski je zanimljivo i to da je, tačan opis Nijepsovog heliografskog
postupka činio sastavni deo ugovora.
Opis tog postupka je toliko opširan i tačan da se po njemu još i danas može raditi. Nijeps, koji je prema ugovoru uneo u ortakluk kao svoj udeo već stvarno postojeći fotografski postupak, nije dočekao kraj roka ugovora. Umro je 1833, dakle već posle 4 godine od potpisivanja ugovora.
ZAJEDNIČKI RAD
Po zaključenju ugovora Nijeps i Dager neumorno nastavljaju rad, prvi u svom rodnom
Šalonu po svom asfaltnom postupku, a drugi u Parizu na postupku pomoću srebro-jodida. Veza je održavana preko pisama. Neposrdeni zadatak je bio da se pronađe materija osetljiva na svetlost, koja bi davala bolje slike a za kraće vreme osvetljavanja nego što je to bilo moguće sa asfaltom i drugim sredstvima sa kojima je Nijeps dotada radio.Nijeps je bio istrajan radnik, dok je Dager bio boem i čovek lake ruke. A upravo je Dager uspeo da srećnim „slučajem“ pronađe da je srebro-jodid osetljiv na svetlost i da tako nastavi put do pronalaska. Dager se pri radu služio posrebrenim bakarnim pločama, koje je u naročitom sanduku i u potpunoj tami izlagao pari zagrejang joda. Na taj način je uspeo da na srebru stvori tanak sloj srebrenog jodida žućkasto-bele boje. O tome je pisao Nijeps u maju 1831 godine i predložio mu da i on pokušava da dobije sa takvim pločama slike u kameri. Nijeps mu je međutim u dva maha javljao da mu pokušaji nisu uspeli. Mnogo godina kasni je čuveni francuski hemičar i član Akademija nauka Dima (Dumas) ispričao je jednom zgodom sledeću priču iz Dagerovog života. Jednog dana je došla kod Dime žena siromašnog slikara i molila ga za savet. Ona je rekla: „Moj muž će da poludi. Napustio je svoju umetnost i neuspešno se bavi hemiskim eksperimentima. Sada ga je obuzda luda ideja da mora stvoriti trajne slike na metalnim pločama. Prodaje sve što imamo, kupuje hemikalije i konstruiše razne sprave.“ Dima je rekao da ne zna šta bi mogao u tom slučaju da učini, ali ga je žena zamolila da on kao autoritet na polju hemije ubedi njenog muža da su uzaludna njegova nastojanja. Sutradan, kada je Dima posetio slikara, nije se desilo ono što je žena očekivala. Posle kratkog razgovora sa slikarom Dima mu je rekao: „Samo produžite sa Vašim eksperimentima, a ako nemate dovoljno sredstava ja ću Vam pomoći.“
Dima je stvarno u ono doba stavio Dageru na raspoloženje laboratoriju i pomagao ga savetima, što je bilo od neprocenjive koristi, jer Dager nije imao nikavih znanja iz hemije. Iako možda nije istinita, priča je zanimljiva i odgovara prilikama u kojima je bio Dager oko 1831 godine, kada se sav bio posvetio svojoj ideji.
DAGER NASTAVLJA SAM
Nijeps je uprkos starosti neumorno radio u svojoj zabačenoj provinciji, a umro je iznenada od srčane kapi u leto 1833, star 68 godina. Nije doživeo konačan uspeh niti je video koristi od svog pronalaska. Posle njegove smrti njegov sin Izidor nasleđuje oca kao Dagerov ortak, ali sav tehnički posao i eksperimente otada dalje radi Dager sam i stalno usavršava postupak.
U položaju jačeg, tehnički stručnjak koji je sada jedini u posedu svih tajni postupka, Dager
je mladom Nijepsu nametnuo 1835 godine dopunu starog ugovora iz 1829 godine. U toj dopuni stoji da se njegov novi postupak ne zasniva na onom postupku koji je opisan u prvobitnom ugovoru. Preduzeće je promenilo ime, mesto Nijeps-Dager, ono se otada zvalo Dager i Izidor Nijeps. Izidor je potpisao izjavu u kojoj između ostalog stoji: „… Dager mi je saopštio postupak koji je pronašao. Ovo novo sredstvo ima to preimućstvo što može da reprodukuje predmete 10 ili 20 puta brže od postupka koji je pronašao moj otac Žozef Nisefor Nijeps. Prema svojoj izjavi g. Dager pristaje da ustupi društvu novi pronalazak koji je on sam pronašao i usavršio, ali pod uslovom da ovaj postupak nosi samo Dagerovo ime…“ Nijeps je iščezao ostaje Dager sam.
Dve godine kasnije, 1837, Dager je pronašao fotografiju na jodiziranim posrebrenim pločama, izazivajući latentne još nevidljive slike pomoću živine pare. Tim pronalaskom je bio upotpunjen ceo prvi fotografski postupak koji je po pronalazaču nazvan dagerotipijom, a same slike zvale su se dagerotipi. Pošto je ovim postupkom i vreme osvetljavanja znatno skraćeno na svega 70-ti deo vremena koje je bilo potrebno u početku rada sa Nijepsom može se reći da je tada konačno pronađena fotografija koja se mogla praktično primeniti.
FRANCUSKA DRŽAVA KUPUJE DAGEROTIPIJU
Za dalji razvoj i proizvodnju bila su potrebna sredstva. Dager i Nijeps mlađi su se obratili prijateljima umetnosti i kapitalistima, ali niko nije hteo da uzme učešća u njihovom preduzeću i svi su ovi pokušaji bili uzaludni, ma da su trajali više od godinu dana. Niko nije verovao Dageru koji je tvrdio da pomoću njegovog pronalaska može „svako da napravi sliku sa svima detaljima u roku od nekoliko minuta.“ Ljudi još nisu mogli da veruju da je dagerotipija „hemiski i fizički postupak koji omogućuje prirodi da se sama reprodukuje.“
Tada se Dager obratio čuvenom fizičaru Aragou, direktoru Pariske opservatorije. Poverljivo i u najvećoj tajnosti saopštio mu je svoje postupke i radove Nisefora Nijepsa i ujedno pokazao praktično kako dobija sliku. Arago se sam bavio ispitivanjem svetlosti. To je bilo za Dagera povoljno, jer je čuveni naučnik odmah shvatio važnost pronalaska i bio njime oduševljen, pa je 7. januara 1839. godine opširno o njemu referisao na sednici Akademije nauka, mada nije izneo celokupan postupak i sve njegove tajne. U svom govoru Arago je izjavio da će predložiti da država otkupi pronalazak, ukoliko buduća proveravanja pokažu da je praktično primenljiv i koristan.
Posredovanjem Aragoa omogućen je sastanak Dagera i Nijepsa mlađeg sa ministrom unutrašnjih poslova Dišatelom i na osnovu toga je već u mesecu jun u iste godine sastavljen uslovni ugovor sa državom.
Svega nekoliko meseci kasnije podnet je u oba doma Parlamenta predlog zakona o otkupu pronalaska dagerotipije. Izvestilac u Donjem domu bio je Arago, a u Gornjem domu Gej Lisak (Gay-Lussac), oba čuvena naučnika fizičara. Poslanici oba doma su zakon izglasali. Dageru se odobrava doživotna godišnja renta od 6.000 franaka a Izidoru Nijepsu od 4.000 franaka pod uslovom da „predadu Ministarstvu unutrašnjih poslova zapečaćeni paket koji će sadržati istorijat i što podrobniji i tačniji opis pamenutog pronalaska.“ Za onih 2.000 franaka koje je imao da primi više, Dager je trebalo da oda tajnu rada svoje diorame. Aragou je naređeno da javno iznese sve tehničke pojedinosti postupka pred zajedničkim skupom Akademije nauka i Akademije umetnosti 19 avgusta 1839 godine. Ova značajna sednica Akademije bila je za Pariz veliki događaj.
Vest o novom pronalasku već se pročula po celoj Evropi i naišla je na različit prijem. Jedne novine u Nemačkoj, na primer, nazvale su ovaj pronalazak bezbožnim delom, ipak uzbuđenje i iščekivanje je bilo svuda veliko, a naročito u Parizu koji je sa napetošću čekao dan sednice Akademije.
Dager nije prisustvovao sednici. Izvinio se pismeno da ne može da prisustvuje zbog oboljenja grla. Govornik je bio opet Arago; on je sa razumevanjem i oduševljenjem opisao ali ne i praktično prikazao ceo postupak. Ovim objavljivanjem Dagerove tajne francuska vlada je predala svetu prvi fotografski postupak, upravo fotografiju.Koliko je uzbuđenje vladalo za vreme sednice opisuje jedan od očevidaca: „… na palatu Instituta jurišala je masa radoznalih da prisustvuje značajnoj sednici od 19 avgusta 1839 godine, na kojoj će konačno biti otkrivena tajna postupka. Ma da sam došao čitava dva sata pre početka sednice, zajedno sa mnogima nisam više mogao da uđem u salu. Napolju u masi i zajedno sa njom gledao sam šta se dešava oko mene. Iz palate Instituta izlazi uzbuđeh jedan čovek, ljudi ga opkoljavaju, pitaju, a on odgovara, ponašajući se kao , sveznalica, da se tajna sastoji u asfaltu i despićevom ulju.
Pitanja se množe, ali budući da on ništa više ne zna, razgovor se ograničava na asfalt i despićevo ulje. Uskoro se pojavljuje usred mase još jedan čovek; on je bio još više iznenađen i ispriča nam bez opširnijeg komentara da se radi o jodu i živi. Konačno se sednica završila, tajna je bila otkrivena…“
Svega nekoliko dana kasnije optičarske radnje su bile prepune amatera koji su hteli da nabave -“ što pre dagerotipske aparate. Svuda po ulicama se nailazilo na kamere koje su snimale okolne zgrade. Svako je hteo da slika izgled sa svog prozora. Srećni su bili oni retki pojedinci koji su prilikom prvog pokušaja uspeli da dobiju na ploči bar siluetu krovova neke kuće. Svaki je od njih padao u ushićenje videći dimnjake, prebrojavao je crepove i opeke i bio zapanjen kada je video čak i malter između opeka jednom rečju, postupak je bio takva potpuna novina da je i najslabija slika već značila doživljaj neopisivog zadovoljstva.
Dager je tada napisao brošuru od 79 strana „Istorija i opis postupka nazvanog dagerotipija.“ Njegova uputstva su bila toliko potpuna i precizna da je svako ko je poručio kod optičara kameru mogao očekivati da će postići izvestan uspeh ako se bude tačno pridržavao uputstava. Za svega pet meseci izašlo je 29 raznih izdanja i prevoda tog priručnika. Ako pogledamo imena mesta izdavanja, videćemo da je dagerotipija zainteresovala ceo tadašnji zapadni svet. Barselona, Berlin, Karlsrue, Edinburg, Đenova, Hale,Hamburg, London, Madrid, Napulj, Njujork, Pariz, Filadelfija, Kuedlinburg, Sankt Galen, Petrograd, Štokholm, Štutgart- imena su gradova u kojima je brošura bila izdavana.
Međutim, u Parizu su se ljudi počeli žaliti da je brošura pisana suviše stručno, a i sam postupak činio se mnogima vrlo komplikovan. Zbog ovakvih kritika vlada je naredila Dageru da javno pravi slike – dagerotipe kako bi svako mogao da vidi svojim očima i ubedi se da je postupak jednostavan.
DAGEROV POSTUPAK DAGEROTIPIJA
To javno prikazivanje postupka Dager je izvršio 17 septembra u velikoj sali punoj radoznalog sveta. Prisutni su bili i novinari, a naročito se zainteresovao dopisnik jednog američkog lista, koji je tada pisao da je Dager „uzeo posrebrenu bakarnu ploču i pomoću malih gužvica vate premazao je lako veoma fino samlevenim plovučcem i uljem. Posle toga je cela površina ploče potamnila i izgubila sjaj. Primetio sam da je ploču prvo trljao u krug a zatim u jednom smeru, odozgo nadole.
Ovako potamnelu ploču je ispirao u tečnosti koja se sastojala od 16 delova destilisane vode i l dela azotne kiseline. Posle toga je ploču malo ugrejao, držeći je kratko vreme iznad plamena svetiljke. Pri zagrevanju je posrebrena strana bakarne ploče bila okrenuta gore, a zagrevanje je vršio odozdo. Zatim je ponovo oprao ploču u razređenoj azotnoj kiselini.
Tada je ploča bila pripremljena da se prekrije slojem joda. Sala je zamračena, a ploča, pričvršćena na malu dasku, stavljena je (posrebrenom stranom odozdo) preko otvora poklopca kutije – veličine buduće slike -u kojoj se nalazio jod. Na polovini visine kutije nalazio se tanak drveni okvir, na kome je u vidu sita bila razapeta fina tkanina. Prilikom isparavanja joda njegova para je prolazila kroz tu tkaninu, pa je na taj način ravnomerno pokrivala posrebrenu površinu slojem srebrnog jodida koji je svetlucao žućkastom metalnom svetlošću.
Sada je donesena kamera opskura. Razdaljina je na njoj već bila određena posmatranjem slike na mutnom staklu. Pripremljena ploča je stavljena u kameru. Trebalo je snimiti palatu Tiljerija, kejove i reku Senu sa prozora na koji je postavljena kamera. Kamera je trebalo da stoji tamo sve dotle dok sunčani zraci ne budu dovoljno delovali na površinu ploče. Ovo traje od pet do četrdeset minuta, već prema godišnjem dobu i vremenu dana kada se vrši snimanje. Pošto onaj koji rukuje kamerom ne može na ploči posmatrati kako napreduje snimanje, to mu jedino iskustvo može pomoći da proceni nastajanje slike pod dejstvom svetlosti. Ovom prilikom bilo je oblačno vreme i ploča je ostala u kameri opskuri punih petnaest minuta. Kada je ploča izvađena izgledala je isto onako kao pre stavljanja u kameru i ljudi su bili razočarani zbog prividnog neuspeha. Zaista, skoro je bilo nemoguće reći da li je slika postojala na ploči ili je nije bilo, jer postupak zahteva da na nju ne sme da padne ni najmanji zračak svetlosti dok nije sav rad završen.
G. Dager je uzeo ploču u ruke i držao je sa posrebrenom stranom okrenutom nadale za vreme od pola minuta, dok su tri osobe ploču razgledale i izjavile:“Nikakve slike na njoj nema.“
On je zatim ploču pričvrstio koso pod uglom od 45° u sanduče na čijem se dnu nalazio zemljani sud napunjen dvema funtama (oko l kg) žive. Ispod suda je stajala lampa koja je živu zagrevala do temperature od 62°C. Živa je isparavala i njena para je na ovako preparisanoj površini ploče učinila da se pojavi slika. Na jednoj strani sanduka nalazi se stakleno prozorče za posmatranje. Čim je proces završen ploča je izvađena i oprana u rastvoru kuhinjske soli ili fiksirnatrona u destilisanoj vodi, koji je zagrejan približno do tačke ključanja. Ovim postupkom je slika, koju je istinski proizvelo sunce, završena i išla je iz ruke u ruku. Nikada nisam video nešto savršenije. Posmatran golim okom svaki predmet je izgledao najtačnije i do sitnih detalja ucrtan kada se međutim slika posmatrala kroz lupu, mogla se primetiti razlika pojedinih delova trotoara, pa i sam sastav svakog predmeta – ako mogu da upotrebim ovaj izraz – mogao se dobro videti.“ Od celokupnog pribora koji je bio potreban za ovaj postupak bila je najzanimljivija Dagerova kamera, naročito ako je uporedimo sa današnjim fotografskim aparatima, majstorskim delima precizne mehanike. · . Ta kamera opskura je bila ustvari omanji sanduk, četvrtasta drvena kutija skoro oblika kocke. Na prednjoj strani je bio zavrtnjima pričvršćen objektiv sa poklopcem koji se mogao pomoću točkića pomicati napred i nazad. Pozadi je bo izrez u koji se stavljala prema potrebi ploča ili mutno staklo. Drugih sprava na kameri nije bilo. Ostali pribor su bili: kaseta za ploče, kutija za kasete, kutija za jodiziranje ploča, sanduče za izazivanje u živinoj pari i lampa za zagrevanje žive. To je bila cela laboratorija.
Dager je dakle bio praktično očevidno prikazao dagerotipiju i dokazao da je njegov postupak izvodljiv, opšte primenljiv i da je nešto sasvim novo. Ali, dagerotipija je imala još mnogo nedostataka, pre svega, vreme osvetljavanja je trajalo suviše dugo.
POSLEDNJE GODINE DAGERA
Sve ovo vreme Dager je živeo u Parizu. Pošto je izgorela kuća sa njegovim stanom, dioramom i svim stvarima umetničkim slikama, prvim dagerotipima-fotografijama i celom laboratorijom preselio se u leto 1831 godine u kuću na jednom od spoljnih bulevara. Dager je tamo provodio vreme u društvu prijatelja, ali zato ipak nije prestao da radi dalje na svom pronalasku, mada nije učinio više nijedno važnije otkriće.
Dagerov uspeh bio je u svakom pogiedu naročit. Već 1839 godine postaje oficir Legije časti, izabran je za počasnog člana Kraljevskog društva (Akademije nauka) u Londonu, Narodne akademije slikarske umetnosti u Njujorku, a 1843 godine i za člana Bečke akademije. Dobio je razna domaća i strana odlikovanja i mnogo drugih počasti, ali pri svemu tome nikada nije zaboravljao da novčano koristi svoj pronalazak.
Imao je velike prihode od prodaje kamera za dagerotipiju i ostalog pribora. Još pre objavljivanja postupka i konačnog ugovora sa francuskom vladom on je požurio i registrovao u Engleskoj patent svog pronalaska, a zatim ga prodao. S druge strane, organizovao je sa fabrikantom Žiru (Giroux) ortački posao oko prodaje kamera i pribora za dagerotipiju koje je Žiru izrađivao. Jedna kamera je tada stajala u prodajI 400 franaka, što bi moglo danas da iznosi više od 10.000 dinara – svakako ogromna svota za srazmerno jednostavnu kutiju na kojoj je jedino sočivo-objektiv pretstavljalo veću vrednost.
Ploča za dagerotip stajala je tada 3 do 4 franka. Jačina prvih objektiva bila je slaba, l : 14
dakle, manja od jačine sočiva naše današnje boks-kamere. Dager je sada bio slavan i bogat i uživao je veliko poštovanje kome nije mogla da naškodi ni brošura „Istoriski prikaz pronalaska koji je nepravilno nazvan dagerotipijom.“ Tu brošuru je 1841 godine napisao Izidor Nijeps sa ciljem da smanji Dagerov udeo u pronalasku i postigne priznanje za svog oca kao prvog pronalazača. O tome se i kasnije još mnogo polemisalo, ali se danas smatra da u istoriji fotografije njihova imena treba da stoje zajedno i da zaslužuju obojica podjednako priznanje čovečanstva za ovaj veliki pronalazak.
Nekoliko godina kasnije Dager napušta Pariz i nastanjuje se stalno na svom imanju nedaleko od glavnog grada. Ovde je rado primao posetioce iz raznih zemalja koji su dolazili da vide slavnog pronalazača. Prešao je bio pedesetu godinu. Slikao je još ponešto, ali se unapređenjem svoga pronalaska nije više bavio. Bio je zadovoljan, postigao je sve što je želeo, ali ga je iznenada, 10 jula 1851 godine, zatekla smrt. U tom mestu, Pti Bri sir Marn, usred severne francuske ravnice gde je proživeo svoje poslednje godine, podignut je skoro 50 godina kasnije spomenik Dageru poklon fotografa svih zemalja – kao uspomena na njegovo značajno životno delo – fotografiju, koja je danas potpuno ušla u savremeni život i nadživela sav Dagerov slikarski rad.
DAGEROTIPIJA SE ŠIRI PO CELOM SVETU
Dagerotipija je počela da se širi po svetu odmah posle objavljivanja Dagerovog pronalaska. Uhvatila je ubrzo koren u mnogim zemljama. Dagerov postupak nije, medutim, još bio potpuno podesan za slikanje. Iako je on pronašao izazivanje latentne (skrivene) slike na ploči pomoću živine pare i time znatno skratio vreme osvetljavanja, ipak je za osvetljavanje ploče trebalo još srazmerno dugo vremena. Pešaci i vozila u svome kretanju nisu zastajali dovoljno dugo da bi ih ploča mogla snimiti. Na svega jednoj od svih dagerotipija samog Dagera nalazi se čovek na bulevaru je bio zastao prolaznik da mu očiste cipele i stajao je tamo mirno skoro celo vreme dok je ploča osvetljavana. Dagerotipija je imala idrugi krupan nedostatak. Od svake slike je postojao svega jedanprimerak. Moglo se umnožavati jedimo ako se ponovo snimi ili precrta.Na taj način su i nastale mnoge gravire i litografije kao kopije snimaka-dagerotipa. Između 1840 i 1844 godine izašla je u Parizu zbirka 114 putopisnih slika pod imenom „Excursions Daguerriennes“ (Dagerski izleti). Dagerotipski snimci za ove slike nacrtani su i ugravirani u bakarne ploče.
Pošto su snimci prikazivali samo puste ulice i predele bez života, docrtani su u njih ljudi i ulični saobraćaj. Publika je to tražila, jer joj se nisu sviđali prvi dagerotipi na kojima nisu bila prikazana živa bića i kretanje. Albumi u kojima su štampane slike po dagerotipskim snimcima bili su veoma omiljeni, ali su ljudi ipak bili pomalo razočarani, smatrajući da dagerotipija nije postigla ono što se očekivalo, s obzirom na hvalospeve prilikom prvog objavljivanja.Da bi se zadovoljilo javno mnjenje neophodno je bilo da se postupak još usavrši kako bi mogao da udovolji opštoj potražnji za portretima. Sa kakvim poteškoćama su se borili prvi fotografi i šta su imale da izdrže njihove „žrtve“, može najbolje da prikaže slučaj Samuela Morzea, pronalazača telegrafije i velikog naučnika koji se u svojoj mladosti, oko 1812 godine, dakle još pre Nijepsa i Dagera bavio ispitivanjem mogućnosti dobijanja trajne slike u kameri opskuri. On se upoznao sa Dagerom u Parizu i dagerotipija je učnila na njega takav silan utisak da je odmah posle objavljivanja Dagerovih uputstava pokušao u Njujorku septembra 1839 da slika portrete. Isprva je slikao ženu i kćer, koje su morale da sede nepomično „od deset do dvadeset minuta na krovu jedne zgrade na jakom suncu i zatvorenih očiju.“ U zajednici sa d-r Drejperom (Draperom) otvorio je uskoro prvi atelje za slikanje portreta. Da je bila poseta fotografu u ono d oba zaista mučenje, dobro opisuje jedna od “ žrtava“ u svojim uspomenama „… sedela sam punih osam minuta obasjana jakim suncem, za to vreme su mi suze lile niz obraze… fotograf je šetao gore-dole po sobi sa satom u ruci i uzvikivao vreme svakih pet sekundi, sedela sam tako dugo dok se suze na mojim obrazima nisu osušile.“
Zato slikari portreta, uprkos svih svojih zalaganja, nisu mogli postići uspeh sve dok su
zbog sporosti postupka morali zahtevati od ljudi da dugo i nepomično sede na jakom suncu.
Tehnika rada je morala biti izmenjena. Sam Dager je doduše pretskazao da će se njegov postupak upotrebiti – pored slikanja predela i zgrada- i za slikanje ljudi , ali je veoma malo učinio , da ga u tom smislu unapredi. Radije se ponovo prihvatio svoga slikarstva i naslikao je veliku sliku za crkvu u Bri-sir-Marnu, gde je udobno i bez naprezanja živeo svoje poslednje godine. Smatrao je da je čovečanstvu već dovoljno dao.
Ipak je u kratkom roku od godinu dana do kraja 1840 godine – učnjen znatan tehnički napredak, ovog puta bez Dagerove pomoći. Najznačajniji pronalazak je čuveno portretno sočivo koje je u Beču konstruisao Pecval (Petzval), a izrađivao ga Foigtlender (Voigtlander), iz čuvene porodice optičara koji su svoja iskustva prenosili sa jednog na drugo pokolenje.Taj novi objektiv je bio 16 puta jači, tj. propuštao je šesnaest puta više svetlosti od starog sočiva u prvim kamerama.
Novo sočivo je ubrzo postalo poznato po celom svetu, pravljene su čak i imitacije sa utisnutim žigom radionice Foigtlender.
Drugi značajan pronalazak je povećanje osetljivosti ploče na svetlost. U tu svrhu ploča je posle izlaganja pari joda još izlagana parenju bromovom parom. Ovo otkriće se pripisuje naučniku Godardu (Goddard) iz Londona -pored mogih drugih koji su se bavili istim problemom, on je prvi objavio tehnički ostvarljiv postupak za izradu takvih ploča. Brom je ovde ubrzavao proces snimanja, pa su ove nove ploče u zajednici sa Pecvalovim sočivom omogućile da vreme osvetljavanja bude manje od jednog minuta.
Treći značajan pronalazak je učinio Francuz Ipolit Luj Fizo (Hippolyte-Louis Fizeau). On je pozlaćivao ploče i na taj način su tonovi dagerotipa bili umekšani i postali bogatiji u izrazu.
Po njegovom postupku ploče je posle fiksiranja trebalo zagrevati i prelivati rastvorom u kome
se nalazio hlorid zlata, čime je slika dobila purpurno-smeđu boju. Ovaj postupak je imao i to
preimućstvo što je veoma osetljiva površina ploče ovim prelivom bila zaštićena. Čim se saznalo za ove tehničke novine svuda su otvarani fotografski ateljei i ljudi su nagrnuli da se slikaju. Masovno slikanje portreta bilo je omogućeno. Pred kamerom su sada sedeli mnogi i razni ljudi. Slikanje je bilo srazmerno jeftino, pa su i siromašniji ljudi mogli da naruče svoj portret. Posrebrene ploče su nam kroz godine podjednako sačuvale likove slavnih ljudi i otmenih dama kao i likove seljaka i radnika. Američki pisac Houms (Holmes) jednom, je duhovito nazvo dagerotipsku sliku „ogledalo koje pamti.“ Najbolji dagerotipski portreti se odlikuju jednostavnošću i vernošću izraza, što dolazi delimično i zbog toga što se dagerotipi nisu mogli doterivati.
Još važniju ulogu u tome je igralo dugo osvetljavanje. Ono je ipak imalo i svoju dobru stranu. Slikati se kod fotografa u ono vreme nije bio lak posao. Trebalo je sarađivati sa fotorafom, naime, ne samo sedeti nepomično bar pola minuta, već imati i prirodan izraz bez ikakve ukočenosti. Svaki pokret je značio gubitak slike, a ako neko uprkos nelagodnosti nije uspevao da bude za vreme slikanja prirodan, njegova slika delovala je toliko ukočeno da je izazivala smeh.
Od svih zemalja Amerika je dagerotipiju prihvatila sa najviše oduševljenja i tamo se ona najduže održala. Sam tehnički rad je tamo već vrlo rano mehanizovan. Ploče su pomoću naročite mašine polirane da dobiju veći sjaj, a jedan fotograf je u svom velikom ateljeu namestio parnu mašinu koja je pokretala mehanizam za poliranje, zagrevala živu i hladila prostoriju u kojoj su čekali na red ljudi koji su hteli da se fotografišu.
Za svega desetak godina posle objavljivanja dagerotipije u Parizu, postojao je po celom svetu već niz fotografskih ateljea, prvenstveno u većim gradovima. Fotografija je uhvatila koren. Slikali su se predeli, ljudi, a pojavili su se već itada mnoge druge grane fotografije, naročito snimanje u naučne svrhe. Ipak je portretna fotografija po broju izrađenih slika milioni ljudi su želeli da imaju svoju sliku – daleko prevazilazila sve ostale grane fotografije. U trci za što većom zaradom neki od fotografa su počeli da snižavaju cene slika na račun kvaliteta izrade. Borba savesnih umetnika-fotografa protiv ove pojave bila je uzaludna. Dagerotipija i postupak sa kojim se radilo imali su nedostatke koji su uslovili njeno propadanje čim se pojavio drugi savršeniji fotografski postupak. Svaki dagerotip je bio osetljiv, pa je zato čuvan pod staklom u dosta velikoj kutiji. Slike su imale sjaj kao metalno ogledalo i mogle su jasno da se razaznaju samo iz ugla suprotnog od ugla pod kojim su na njih padali svetlosni zraci. Dagerotip je doduše bio mnogo jeftiniji od umetničke slike, ali je ipak još bio skup. Prestao je da se izrađuje čim je usavršen postupak fotografisanja na hartiji, tako da su ljudi mogli da dobiju desetak slika za onoliko koliko je stajala samo jedna dagerotipska ploča.
DAGEROTIPIJA U ODNOSU NA DRUGE POSTUPKE U FOTOGRAFIJI SVOGA DOBA
Slika Dagerovog životnog dela ostaje nepotpuna ako se ne uzme u obzir i rad ostalih mnogobrojnih istraživača na polju fotografije, koji su – neki već pre njega, neki istovremeno, sa njegovim radom, a neki u godinama neposredno iza objavljivanja njegove tajne i u doba procvata dagerotipije pronalazili nove postupke u fotografiji. Svi novi postupci nisu bili podjednake vrednosti. Često se radilo samo o poboljšanju već poznate tehnike rada ili usavršavimju aparata, pribora ili potrebnih hemikalija.
Veoma je značajan međutim pronalazak fotografije na hartiji, koji je uskoro posle Dagerovog pronalaska objavio 1839 i 1840 godine Englez Viliem Henri Foks Tolbot (William Henry Fox Talbot). Dok je u Francuskoj Dager usavršavao Nijepsovu „heliografiju“, Talbot, imućan naučnik i matematičar, bavio se u Engleskoj sličnim istraživanjima, ne znajući za rad drugih.
Tek posle Aragovog izveštaja na sednici Akademije nauka u januaru 1839 godine, saznao je Talbot za Dagerov uspeh. To ga je potstaklo da što pre objavi i svoj pronalazak. Zanimljiv je način na koji je Talbot došao do pronalaska fotografiie.
U svojoj knjizi „Pisaljka prirode“, koja je izašla 1844 godine, piše: „Prvih dana oktobra
1833 godine nalazio sam se u divnom kraju na obali jezera Komo u Italiji, pravio sam skice pomoću Uolastonove (Wollastonove) kamere lucide ili, bolje reći, pokušavao sam da ih pravim, ali sa vrlo malo uspeha… Posle uzaludnih pokušaja ostavio sam spravu i došao do zaključka da je za upotrebu ove kamere neophodno potrebno prethodno znanje crtanja koje nažalost nisam imao. Zbog toga sam odlučio da pokušam ponovo sa postupkom na kome sam već pre mnogo godina radio. Taj postupak se sastojao u sledećem: pomoću kamere opskure preneti sliku predmeta na komad hartije u žarište čarobne slike stvorene trenutno i osuđene da opet trenutno nestane. Dok sam ovako radio došao sam na misao da pronađem način na koji bi bilo moguće postići da se ove prirodne slike same utisnu i da ostanu trajno na hartiji. „Čim se Talbot vratio u domovinu počeo je da vrši eksperimente na reparisanju hartije osetljive na svetlost iuskoro je u tome uspeo. On je hartiju prvo potapao u rastvor kalijum јodida, osušio je i zatim stavio da pliva u jakom rastvoru nitrata srebra. Reagovanjem ovih hemiskih materija na površini hartije se stvoriо sloj srebro-jodida koji je takođe osetljiv na svetlost. Ovu hartiju stavio je u kameru opskuru i tamo se na njoj obrazovala nevidljiva, latentna fotografska slika, nju je zatim izazvao pirogalolom, koji ima osobinu da osvetljeni srebrojodid redukuje u metalno srebro, dok neosvetljeni ostaje nepromenjen. Na ovaj način je napravio negativ, tj. sliku na kojoj su prirodni tonovi svetlosti obrnuti, bela vrata su crna, a crni stub je beo, upravo obrnuto od dagerotipa gde se odmah dobija pozitiv, tj. slika u prirodnim svetlosnim tonovima.
Sa tim sredstvima je počeo da pravi slike. Nabavio je više boks-kamera, neke za veoma male slike, veličine oko 2 X 21 cm, jer je sa manjim slikama imao ispočetka više uspeha.
Talbot je primetio da može fiksirana sliku iz kamere opskure – koja više nije osetljiva na svetlost – upotrebiti za kopiranje.
Prilikom tog drugog postupka (kopiranja) dobijao je slike na kojima su tonovi svetlosti bili opet prirodni, tj. pozitiv.U tome je veliko preimućstvo njegovog postupka nad dagerotipijom. Od svakog negativa moglo se praviti bezbroj pozitiva. Ovaj pronalazak je za fotografiju od bitne važnosti, jer se na njemu zasnivaju svi današnji fotografski postupci.
U pogledu nežnosti crteža i izobilja detalja slike njegovi su snimci međutim zaostajali iza dagerotipa na kojima su se videle sve pojedinosti. Uzrok tome je bila nedovoljno fino izrađena hartija. Njerio tkivo nije dozvoljavalo iscrtavanje nežnih tonova senki, usled čega su slike izrađene po njegovom postupku- „talbotipiji“- uvek imale jako izražena osvetljena mesta i tamne senke.
Tokom vremena Talbot je usavršio svoj postupak, ali u suštini ga nije izmenio. Zanimljivo je da talbotipija nije mogla da prodre u Ameriku gde je cvetala dagerotipija, mada je imala velikog uspeha upravo u Dagerovoj otadžbini Francuskoj. Tamo je Nijepsov rođak, Nijeps de Sen Viktor (Niepce de St. Victor) usavršio godine 1847 albotpiju, upotrebivši staklene ploče umesto hartije. Pošto se supstanca osetljiva na svetlost, tj. srebro-jodid, nije mogla lako rasprostreti po staklenoj ploči, on je posle raznih pokušaja sa drugim materijama konačno uspeo, dodajući nešto belančevine, da veže srebro-jodid za staklo. Ovaj postupak je nazvan „nijepsotipijom“.
Na ovim pločama napravljeni su odlični negativi, koji su po lepoti i razradi detalja umnogome prevazilazili snimke na hartiji. Međutim, oni su imali ipak dva dosta krupna nedostatka.
Njihova osetljivost je bila smanjena, pa su se u prvo vreme upotrebljavali samo za snimanje predela, pošto je predmet snimanja nepomičan i ima svetlosti u izobilju.
Drugi ozbiljan nedostatak bila je povećana težina staklenih ploča u poređenju sa lakom hartijom.
Jedan od slabo poznatih pionira fotografije onog doba bio je Ipolit Bejar (Hippolyte Bayard). On je skoro istovremeno kad i Dager, 24 juna 1839 godine, izložio u Parizu 30 – fotografija izrađenih na hartiji. Njegov je postu pak bio potpuno originalan, ali Akademija nauka je našla „da nije naročito podesan.
Posle bučnog objavljivanja Dagerovog pronalaska niko se više nije na njega obazirao i on je uskoro zaboravljen. Istorija fotografije je zabeležila, pored Dagera, još mnogo imena ljudi koji su fotografiju usavršili do tog stupnja na kome se ona danas nalazi. Slabo je međutim poznato i u svetu ikod nas ime Dagerovog savremenika, Slovenca Janeza Puhara. I njega dosadašnje istorije fotografske tehnike, iz neznanja ili namerno, ne spominju.
Puhar se rodio 26 avgusta 1814 godine. Dager je tada već imao dvadeset sedam godina i bio u Parizu poznat slikar. Kao sveštenik u raznim varošicama i selima, Puhar je tokom godina uvek nalazio vremena da se pored svog poziva bavi, pre svega, prirodnim naukama i fizikom,a i učenjem jezika, muzikom i slikarstvom. Izučavajući prirodne nauke i fiziku, upoznao je i razne pokušaje i uspehe svojih savremenika. To ga je navelo da svoj istraživački rad upravi jednom cilju – usavršavanju dagerotipije, njenom uprošćenju i pojeftinjenju, a naročito mogućnosti dobijanja više slika sa jedne ploče.
Mada nije sačuvan podroban tehnički opis njegovog postupka, poznato je da je svega tri godine posle objavljivanja Dagerovog postupka dakle nekoliko godina pre Nijepsa de Sen Viktora – pronašao slikanje na staklenim pločama pomoću sumpora, joda, broma, žive i alkohola.
Taj pronalazak je bio značajan i originalan i bez sumnje bi doživeo u svetu veliki uspeh da ga Puhar skroman i povučen čovek nije suviše dugo proveravao. Tako je prvu vest o ovom pronalasku doneo tek 26 novembra 1849 godine list „Novice“ u Ljubljani. Puhar je svoje slike nazivao „svitlopisi“ ili grčki „hialotipi”. Na kraju članka u listu „Novice“ kaže se: „… Mi treba da se sećamo tog otkrića kako bi našem zemljaku pripalo prvenstvo pronalaska i kako nebi docnije naši potomci slavili neki pronalazak tuđina treba da pamtimo da je „svitlopis“ na staklenoj ploči pronašao naš zemljak gospodin Puhar, da bi mu tako pripala slava pronalazača.“ Ali glas „Novica“ je bio slab, i u svetsku štampu Puharovo ime nije prodrlo i istorija fotografije ga ne beleži. Dager je umro 1851 godine, a već mnogo godina pre svoje smrti prestao je da radi na daljem usavršavanju svoga – Fotografskog procesa.
Međutim, iste godine Englez Frederik Skot Arčer (Frederick Scott Archer) upotrebio je kolodijum kao podlogu za negativ. Tako je pronađen takozvani postupak sa kolodijumom ili „mokri postupak“. Naime, postupak se izvodi sa „mokrim pločama“ koje moraju biti za snimanje uvek sveže pripremljene i u kameri osvetljene u mokrom stanju.
KRAJ DAGEROTIPIJE
Ovaj „mokri postupak“ je u tri navrata i na tri razna načina prvo ugrozio a konačno i potpuno potisnuo dagerotipiju. Za svoje vreme je pretstavljo ogroman napredak fotografske tehnike mada se danas više ne upotrebljava u običnoj fotografiji, jer mokru ploču treba neposredno pre upotrebe preparisati i odmah je po osvetljavanju izazvati, što kod normalnih snimaka nije uvek moguće.
Ali je konačni udar dagerotipiji zadao tek treći način primene „mokrog postupka“, fotografija „posetnica“, koju je patentirao u Francuskoj Adolf Ežen Dizderi (Adolphe-Eugene Disderi) 1854 godine, dakle tri godine posle Dagerove smrti. Ovaj postupak je dobio taj naziv zbog toga što su slike po svojoj veličini ličile na obične posetnice, ali sama slika je bila kopija na hartiji, zalepljena na karton obično veličine 4 X 2×1\2 palca. Dizderi je pravio snimke za ove male slike na mokrim pločama pomoću naročite kamere sa više sočiva, koja je imala pomičnu kasetu za ploče. Na jednoj ploči – negativu snimljeno je na ovaj način osam ili dvanaest, slika u raznim pozama. Zato se mogla svaka kopija tog negativa raseći na 8 ili 12 posebnih portreta.
Nastala je masovna proizvodnja, za ovaj rad nije bila potrebna stručna radna snaga, a produktivnost rada onog koji je snimao i onog koji je kopirao povećala se za osam i više puta.
U „fabrikama slika“ zavedena je potpuna podela rada, ona je omogućavala izradu „300,
500 pa čak i 1000 slika dnevno“. Posefilac je na blagajni kupio bon i kada je došao na red snimao ga je fotograf-kamerman, koji po ceo dan nije napuštao kameru. Njemu su donosili pripremljene i preparisane ploče koje je on posle osvetljavanja opet vraćao u kasetu i slao u laboratoriju. Posle svega 15 minuta posetilac je za svoj bon već dobijao gotovu sliku. Ovako na brzu ruku rađene slike nisu uvek zadovoljavale. Razočarani ljudi ostavljali su ih fotografu, ali zato su dolazili u atelje fabriku novi posetioci i novac je ulazio stalno u blagajnu, jer su slike bile jeftine. Dagerotipija je živela oko dvadeset godina, od 1839 do 1860 nju su zamenili novi postupci koji su uz napredak fotohemije, fotooptike i fotomehanike bolje odgovarali zahtevima svoga vremena.
Ipak ostaje zasluga Dagera da je nastavljajući rad Nijepsa istrajno i uporno tražio način „slikanja svetlošću“ dok ga nije pronašao i time dao osnov za jednu od velikih tekovina savremenog života
fotografiju. Fotografija je ljudima omogućila da upoznaju daleke krajeve, razne pojave i događaje i učinila da im bude bliža istinita pretstava o životu – ukratko, fotografija je svim ljudima
pružila ono što je ranije radio umetnik-slikar većinom samo za bogate i povlašćene.
Sir John Frederick William Herschel, britanski matematičar i astronom Herschel je uveo pojmove „negativ“ i „pozitiv“ u kontekstu fotografije, kao i pojam „snapshot“ brza fotografija, napravljena na brzinu. Herschel je zaslužan za otkriće cijanotipije kao prvog fotografskog procesa u kojem se ne koristi srebro. Ovo otkriće je nastalo 1842. i omogućavalo je trajnu pozitivsku sliku u različitim tonovima plave boje.
