BORIVOJ MIROSAVLJEVIĆ – ZLATNO OKO

Izložba fotografija

ZLATNO OKO 2019.

u Muzeju Vojvodine, Novi Sad, 10. decembar 2019.

SNAGA OČUVANJA VEČNOG

Kažu da je normalno, pri kraju životnog veka, da čovek podvuče crtu i napravi bilans svog bitisanja.O tome se mnogo govorilo i pisalo, a nama je u nasleđe, ostala mudrost slavnog pesnika: „imao se rašta i roditi“ – onaj koji je iza sebe nešto vredno ostavio. Pre više od osam decenija, u starom fotografskom ateljeu u tadašnjoj Željezničkoj ulici, (sada je to zgrada DDOR-a) prvi put sam se našao oči u oči sa fotografskom kamerom.Tada nisam znao da je u tom ateljeu osnovan 1901. godine jedan od prvih fotografskih klubova na Balkanu – Foto klub Novi Sad.Naravno, nisam znao ni za neizmernu čarobnu moć fotografije, sredstva za očuvanje večnog!

Ali, već tada je počela ljubav koja, srećom i danas traje baš kao u pesmi „prva ljubav zaborava nema“. Ona je do sada iznedrila moje učešće na preko hiljadu izložbi fotografija širom sveta, tridesetak fotomonografija, titulu majstora fotografije, preko dvesto raznih nagrada, među kojima su i tri nagrade za životno delo! Reklo bi se i previše za jedan ljudski vek, ali sam ja nezadovoljan i tužan jer mi, po svoj prilici, najvažniji projekat u životu neće biti realizovan! Poslednje tri decenije sam se iz petnih žila zalagao da se u Novom Sadu otvori Muzej Fotografije, prvi u našoj zemlji, koja ga jedina u Evropi, za sada nema! Na jedvite jade sam ugurao fotografiju u Zakon o kulturi Srbije, ali je i dalje na margini kao da je vanzakonska kategorija. Nisam posustao, jer me održava nepokolebljivo saznanje o značaju ove misije za ceo naš narod, ali sam duboko razočaran ignorancijom sa kojom se prema Muzeju fotografije odnose upravo oni koji bi trebalo da su u prvim borbenim redovima za ostvarenje ove ideje. Često mi odbruse „nema političke volje“, a kad ih upitam šta su uradili da ta „politička volja“ bude drugačija, samo sležu ramenima!

U toku je štampanje desetog toma moje Antologije fotografije Vojvodine koja je temelj buduće Istorije fotografije Vojvodine. Za mnoge će biti iznenađenje, kad u novoj knjizi i na njenim koricama ugledaju „sulude“ slike našeg novosadskog Nobelovca doktora nauka Alberta Ajnštajna!

Početkom prošlog vek, Mileva Marić, ćerka našeg poznatog trgovca, s porodičnom kućom u Kisačkoj ulici, dok je studirala u Švajcarskoj živela je sa svojim kolegom Ajnštajnom.Pomogla mu je u sticanju doktorske titule i svetske slave i rodila troje dece, ćerku i dva sina. Zet Ajnštajn je dolazio u Novi Sad, u njemu obično provodio letnje ferije, pa su ga i Novosađani upoznali kao ekstravagantnog „otkačenog Marićevog zeta“ koji je biciklom vozio sinove na kupanje u Dunavu.Kada je dobio posao u Berlinu i zaljubio se u svoju blisku rođaku, Albert je odlučio da ostavi Milevu i ostavi joj decu! Ona je ostala u Bernu, a on je otišao daleko u Berlin, pa nisu imali prilika da se viđaju. Tada je već slavni naučnik, dobro poznavajući moć fotografije, kupio fotoaparat i poklonio ga Milevi: „Ti ćeš, s vremena na vreme, slikati našu decu i slati mi fotografije. Tako će veza između nas zauvek trajati!“

Mileva je poslušala savet i pomoću dečjih slika koje je slala bivšem suprugu, održavala nepostojeću bračnu vezu. Fotografija je do kraja njenog života bila most koji je povezivao s jednim od najvećih umova sveta ovenčanim Nobelovom nagradom. Dokaz o romansi Alberta i Mileve su sačuvane fotografije ali i fotoaparat koji čeka da se pojavi kao atraktivan eksponat u budućem Muzeju fotografije. Ako političari promene volju i već jednom shvate šta je fotografija, ono što je, pre više od sto godina, shvatio novosadski Nobelovac.

Nema nam budućnosti ako u glavi ne čuvamo prošlost!

BORIVOJ MIROSAVLJEVIĆ

majstor jugoslovenske i srpske fotografije