Vukica Mikača Lovren o svojim fotografskim počecima, uspešnoj karijeri i nedavnoj izložbi u Zrenjaninu

Začarana magijom teatra/ Najteže je bilo preživeti zavisti i upoznati sebe

Na putovanjima do Jerusalima, Pariza, Njujorka, Kartagine, tuniskih maslinjaka i raznih krajeva sveta išla je u pratnji najboljeg prijatelja, vernog „Nikona“. Ispred njenog objektiva pozirala su najveća imena kulturne i umetničke scene od Klaudije Sifer, preko Slađane Milošević, Ramba Amadeusa, članova grupe „Indeksi” i legendarnog „Bijelo dugmeta”, Zdravka Čolića i Svetlane Cece Ražnatović. Sarađivala je sa operskim divama Biserkom Cvejić i Jadrankom Jovanović. Ovekovečila je plejadu pozorišnih bardova, među kojima su Ljuba Tadić, Mira Stupica, Mira Banjac, Stevo, Jelena i Ivana Žigon, Rade Šerbedžija, Svetlana Ceca Bojković, Branislav Lečić, Tanja Bošković i mnogi drugi.

Sve ovo, i još mnogo više staje u dugu, bogatu i uspešnu karijeru Vukice Mikača Lovren, svetski priznatog fotografa koja je zajedno sa Dejanom Bogojevićem i postavkom „ART DIJALOG“ nedavno posetila Zrenjanin.

Izlagala je u Rimu na Međunarodnoj izložbi „Art-expo“ u Novom Sadu, Somboru, Zagrebu, Sarajevu, Doboju, Leskovcu, Zaječaru, ali i u Lionu, Cirihu, galeriji Domus Romana u Rimu. Najznačajnija njena postavka, „Zid sećanja“, bila je u Njujorku, u zgradi Ujedinjenih nacija. U Solunu, kulturnoj prestonici Evrope 1997. predstavljala je našu zemlju izložbom „Na visokim potpeticama“. Najznačajnija nagrada koju je dobila je „Zlatni beočug“ (2019) za trajni doprinos kulturi. Dobitnica je „Zlatne plakete“ Foto-saveza Jugoslavije (FSJ) i Foto-saveza Srbije (FSS), nagrade ULUPUDS-a, Mercedesove nagrade, Srebrne nagrade u Hrvatskoj 2010. na Međunarodnom natječaju u Zagrebu i mnogih drugih.

Fotografije je uobličila izložbama „Na visokim potpeticama“, „Bez maske“, „Ispred kulisa“, „Ogledala-suočavanja“, „Oko teatra“, „Promenada“, „Art dijalog“. Gostujući u Zrenjaninu, podsetila se svojih početaka, izazova sa kojima se susretala radeći ozbiljan „muški posao“, lepim trenucima, ljudima, predstavama.

Kako ste se, uopšte, zainteresovali za fotografiju?

– Bilo je to kad sam imala 14, 15 godina. Sve oko sebe sam posmatrala kroz kadrove. Volela sam da lepotu i trenutke zaustavim-zauvek. Da traju! Mogla sam i da slikam, ali ne bih mogla da se odvojim ni od jednog platna, pa sam umesto kičice izabrala da slikam svetlošću.

Pre četiri decenije pojavili ste se sa foto-aparatom na koncertu „Bijelog dugmeta“ i skrenuli pažnju na sebe. Šta vam je tada, kao šesnaestogodišnjakinji, „princezi među bitangama“, prolazilo kroz glavu

– Da, pojavila sam se istovremeno kada i Brajan Rašić. Skrenula sam pažnju jer sam bila jedina devojka s foto-aparatom. To je bilo neobično, nesvakidašnje. Ubrzo, iako je starija od mene, stigla je Goranka Matić i bilo mi je malo lakše. Sa 16 godina sam bila ponosna što sam na bini sa Goranom Bregovićem. Pravila sam se važna, ali je ubrzo krenula borba sa „nevernim tomama“ i dugo preispitivanje i dokazivanje…Ali i uspeh. Stigoh u muzeje, ukrstene reči, da me reše vodoravno i pogode u kvizu.

Prvu šansu dao vam je Predrag Peca Popović, urednik časopisa „Pop-rock“ i „Zdravo“. Kako iz današnje perspektive gledate na to vreme, bivšu Jugoslaviju, umetničke prostore.

– Važno je s kim počneš i ko ti da prvu šansu. Peca je bio sjajan urednik, intelektualac i legenda.

Bila mi je čast da sarađujemo i da se kalim pored njega. Naravno da je u početku bilo i grešaka, suza. Peca je to razumeo, ali je imao i dobre kritike. To vreme je bilo sjajno, znalo se ko šta radi. Danas je haos! Pametuje ti mnogo, mnogo gori od tebe. Volela sam bivšu Jugu, lepu zemlju, širok umetnički prostor, gde je bilo teže uspeti nego danas. Kriterijumi su bili visoki. Za to vreme vezujem rane radove sa sjajnom Slađanom Milošević, koja je s poverenjem stala ispred mog objektiva. Raduje me što je ona i danas ostala veliki artista, fantastična i originalna.

Dizajnirana uvek drugacije. Takve osobe su raj za fotografe.

Bavljenje fotografijom, slovilo je za „muški posao“. Kako ste se vi snašli?

– Jeste muški posao. Fizički je veoma naporno, pogotovo foto-reporterstvo. Ima tu mnogo „tegljenja“, fizikalisanja, skakanja, istezanja, trčanja, vuče opreme. Meni, danas, uopšte nije jasno kako sam sve izdržala, a snalazila sam se dobro. Najteže je bilo preživeti zavisti i

upoznati sebe. Kad upoznaš sebe shvatiš kojom vrstom fotografije želiš da se baviš. Odabrala

sam umetnost, pozorište, portret…

Sarađivali ste sa mnogim magazinima, dnevnim i nedeljnim novinama. Koliko je onda fotografija bila važna, a koliko je sada?

– Auuuu, kad se setim gde sam sve radila, spisak je poduži: „Politika“, „Rock“, „Duga“, „Bazar“,

„Praktična žena“, „Gloria“ od prvog broja. Danas još uvek sarađujem s „Politikom“. Fotografija

je i tada, i sada, bila važna. To se prvo uoči. Tad je bilo manje fotografija koje su „uništavale“ ljude,

nije bilo tabloida i nije bilo mnogo zlih ljudi. Sad fotografija može svašta da ti „napakuje”. U mnogim redakcijama fotografi se tretiraju kao stoka, više je bilo poštovanja ranije. No, sve vreme traje borba da se autori fotografije potpisuju! To je elementarni red!

Važite za najcenjenijeg pozorišnog fotografa. Ovekovečili ste pozorišne i filmske velikane, ali i teatarske prostore iz kojih je nastao ciklus „Oko teatra“. Kako ste se osećali dok ste „hvatali“ trenutke na sceni, magiju pokreta koja će, zadržana u vremenu, postati večnost?

– Volim teatar i ta iskrena ljubav je dala mnogo rezultata, pre svega veliku izložbu „Bez maske“ u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije, koja je potom gostovala u Sarajevu, Zaječaru, Užicu…

Trudila sam se da ovekovečim najveće i ostavim trag za njima i za sobom. Tu su Mira Stupica, Petar Kralj, Ljubomir Muci Draškić, Jagoš Marković. Zabeležila sam, sigurno, preko hiljadu predstava i izložbe su se nizale. Izdvojila bih „Ispred kulisa“, „Oko teatra“ , „Dobitnici Dobričinog prstena“. Magijom teatra sam začarana, ta čarolija scene nas vodi u lepši svet. Za nas infantilne to je spas. I danas volim da vidim šta radi Branko Kockica (osmeh)

Umetnički fotograf „Ateljea 212“ bili ste 15 godina, i sarađivali sa mnogim prestoničkim teatrima. Posebno ste učestvovali na pozorišnim festivalima. Šta iz tog perioda nosite kao

najdragocenije iskustvo?

– U „Ateljeu 212“ sam doživela veliku lubav, prijateljstva, podršku, dobar provod u čuvenom bifeu s legendama. Nakon smrti Ljubomira Mucija Draškića, Gage Nikolića, Petra Kralja, Preleta…dolaskom novih ljudi, kao da je nestao „Atelje“. Nema više vrhunskih druženja, podrške kao nekad. Korona virus je samo dodatak. Volela sam taj život družine, koja je zajedno na probama, putovanjima, festivalima. Najdragocenije iskustvo je upravo to i veliko podržavanje i uvažavanje. Ali cilj sadašnjeg života je zatvaranje i osama. Koliko se pozorišna fotografija razlikuje od ostalih vrsta fotografije?

– Svaka vrsta fotografije je priča za sebe. Pozorišna bi trebalo da je dokument o predstavi, i naravno, dobro je upoznati se sa tekstom i biti na probama pre fotografisanja, da bi se znalo koje su scene važne, koje situacije. Tako sam ja radila. Pripremala sam se. Danas se ne radi više tako, nema vremena, sve je tras, bum, i nije bitno. Pozorišna fotografija je često raskošna, zbog kostima, svetla, šminke, pogotovo kada se rade mjuzikli.

Ispred vašeg objektiva pozirala su najveća imena rock, operske, likovne i pozorišne scene. Kako ste dolazili do njih? Da li ste se, koliko i u kojoj meri pripremali za saradnju sa osobama koje ste fotografisali ? Koga biste izdvojili kao najzahtevnijeg, a sa kime ste najlakše sarađivali

– Kada sam počela da stičem ugled, lako sam dolazila do slavnih umetnika. U pozorištu bili su tu, blizu mene. Pre toga trčeći po redakcijama takođe sam upoznala mnogo ljudi. Kretanje je najvažnije za susretanja. Za neka fotografisanja sam se dugo pripremala za neka kratko ili u dahu se napravi čudo i remek delo. To mi se desilo s Ljubom Tadićem. Oliver Mandić je zahtevan, fotografiju s njim i Cecom Ražnatović sam dugo sanjala i rezultat je antologijski. Rad je bio izlagan u Muzeju primenjene umetnosti na Majskoj izlozbi ULUPUDS-a, u Livornu. Lako sarađujem sa Svetlanom Cecom Bojković, Jadrankom Jovanović, Tanjom Bošković, Mirjanom Bobić, Jagošem Markovićem, Biljanom Wilimon. Znamo se, i volimo. Tako je bilo i sa Oljom Ivanjicki, Cvetkom Lainovićem i mnogim drugim.

Koliko je u faktor sreće presudan kada je reč o fotografiji?

– Ima i toga. Mislim da je faktor sreće presudniji paparacima. Ja sam salonski fotograf, sve smi-

šljam, retko se iznenađujem. Ali plačem, kad je dobar rezultat, s onima koje sam fotografisala. Tako je bilo sa Stevom Žigonom i Oliverom. Obojica su mi rekli da sam za svet.

Kako ste se tokom duge i uspešne karijere nosili i izborili sa mnogobrojnim izazovima na koje ste nailazili?

– Sada, iz ove perpektive, shvatam da se nisam borila. Ne možeš da se boriš. Ako si plemenit i svoj

nemaš oružje, nemaš jezičinu, nemaš telohranitelja, nemaš zaštitni pedigre. Prepušten si šibanju. Ožiljci i rane ostaju. Na nepravde sam odgovarala osmehom, čuđenjem i nevericom do koje mere ljudi mogu da budu zli i pokvareni. Kad god mi je bilo muka od ove sredine bežala sam u Berlin, kod mojih travestita ili Amsterdam kod prijateljice Patricie u Van Gogov muzej. Putovanja su umetnicima neophodna, čak i idilična, seoska.

Koliko se sagledavanje života kroz foto-objektiv jedne žene razlikuje od onoga što vide muškarci?

– Nisam za takve podele, ali da razlike ima rekle su mi umetnice koje sam fotografisala.Većina je potvrdila da ženski objektiv radi suptilnije. Muški ume često da skrene ka pornografiji.

Kako se vi osećate kada ste ispred tuđeg objektiva? Da li biste nekoga sa kime ste sarađivali posebno izdvojili ?

– Fotografisala sam sigurno preko 3.000 lica. Zanimalo me je kako je to biti ispred objektiva, koliko je lepo, lako i mučno, pa pozirah nekim kolegama da se uverim. Teško je, a može biti i zabavno. Željko Sinobad, Dejan Miličević i Mića Nikolić su nežni i kreativni pa je s njima bilo prijatno.

Kojem modelu foto-aparata najviše verujete?

– Nakako sam vezana za „Nikon“. Kod nas fotografa je podela na nikonđžije i canonđžije. Mada mislim da su oko i stomak važniji od fotoaparata. Nekom ni najskuplja oprema ne vredi ništa.

Kako gledate na digitalnu fotografiju, društvene mreže i savremeni način upotrebe (korišćenja) fotografije

– Na žalost ne volim digitalnu fotografiju. Surova je, ali moram. Sve se menja! Često na gore. Društvene mreže doživljavam kao zlo. Nestaje taktilne komunikacije. Savremeni način korišćenja fotografije s jedne strane nije loš, jer je popularizuje; okruženi smo mnoštvom slika. Nekad mislim da naš mozak to više ne može da primi. Loše je što se fotografija sve više koristi u

kompromitujuće svrhe. Naravno, to je pitanje morala, etike i trenutnog stanja društva.

Šta savetujete mladima i onima koji danas žele da se bave fotografijom?

– Ako zaista voliš, izdrži!

Vaš životni moto je… – Ne radi drugom ono što ne bi voleo da on tebi uradi.

Nedavno su Zrenjaninci imali priliku da vide deo vašeg, pomalo drugačijeg opusa na izložbi u Narodnom muzeju. Kako gledate na Zrenjanin, tradiciju i aktivnosti zrenjaninskih fotografa i da li priželjkujete neku ozbiljniju saradnju.

– Zrenjanin je veoma bitno mesto za fotografe. Prvo neguje fotografiju, zatim ima odlično organizovanu koloniju u Ečki, u kojoj sam bila. Sve čestitke Jovanu Drndaku Njegoviću i svima koji ga podržavaju. Takođe, smatram, kao i Toma Peternek, da bi tu bilo prirodno da se osnuje Muzej fotografije, jer se u Zrenjaninu nalazio prvi fotografski atelje u Srbiji. S obzirom da grad neguje kulturu i da postoji predivan Narodni muzej, rado sam izlagala u toj uglednoj ustanovi. Ovog puta zajedno sa slikarom Dejanom Bogojevićem. Svako je svoja dela stvarao, nezavisno jedan od drugog, i kad smo videli rezultat shvatili smo sličnosti između mojih fotografija, portreta palminih plodova i njegovih pastela. Tako je nastao „Art dijalog“. Potpuno nesvesno oboje smo radili u stilu Žorža Sera. Rado se spajam s drugim umetnicima. Sa Sonjom Vukicevic sam spojila balet i fotografiju. Učestvovala sam na performansima sa Urošem Đuricem, Sergejom Trifunovicem.

Ova kolekcija je iznenađenje za moju publiku, ali nju sam stvarala u osami, na mediteranskim putovanjima, u tišini. Ponekad se treba odmoriti od ljudi. Što se tiče saradnje sa Zrenjaninom, ona će se nastaviti…nadam se.

Tekst: Miroslava Malabaški  

Foto: © Vukica Mikača Lovren (privatna arhiva)