Petar Pjer Grujičić

SRPSKI EMIGRANT – FRANCUSKI FOTOGRAF

Petar Grujičić, rođen je u Beogradu ratne 1943. godine, u Francuskoj će postati Pjer kako bi izbegao neprijatnosti zbog imena budući da na francuskom Petar ima i pogrdno značenje (bomba, prdež, pištolj). Među Srpskom emigracijom postaće poznat kao Pera Četnik. Otac mu je na fakultetu bio levičar i sekretar u Zemljoradničkoj stranci Dragutina Jovanovića. Kada je bolje upoznao komuniste i njihovu mržnju prema Bogu i Crkvi postao je antikomunista. Na kraju rata Krcun mu je ubio majku, koja je bila tada u drugom stanju. Imala je tada dvadeset dve godine, a Petar je odrastao sa tetkama, bavio se sportom, igrao hokej na ledu i fudbal u Crvenoj Zvezdi, završio školu za tehničke crtače i sa osamnaest pobegao u Francusku.

“Srbi misle da znaju mnogo i neki i sad kažu joj što smo živeli, a pojma nemaju šta je to živeti, nisu ništa videli, nigde nisu bili, a kao narod smo vrlo ponosni. Kad sam bio mali šta sam znao? Imao sam bušne cipele pa svaki dan po snegu nije ni moglo da se više pendžetira jer nije ni bilo mogućnosti. I što? Idem svaki dan u školu maltene bos i jedem svaki dan masti i leba, a mast pozajmimo od komšije pošto mi nismo imali, jer mi smo bili stara građanska familija iz Beograda. Moj deda po majci je bio čuveni Šabački trgovac. Došao je kao dete u Šabac da pere sudove pa postao kelner, a posle otvorio svoju kafanu Šaran zatim hotel i počeo da se bavi trgovinom. Napravio je jedanaestoro dece sve ih iškolovao i umro 1930.godine. Vozio je iz Standard kompanije Petrol, počeo da uvozi sa ocem od Marka Nikezića, bili su ortaci. Znači od perača sudova sa četrnaest godina, do trgovca, ali kad su došli komunisti sve su oduzeli a mi smo ostali na ulici bez ičega.

Otac je otišao sa vladom u Ameriku, a pošto su hteli da ga ubiju morao je da se čuva, upoznao sam ga kada sam imao trideset godina, bilo je vrlo čudno to je negde oko sedamdesete, došao sam sa nekim malim avionom u Vindzor. Njega su inače čuvali Đujićevi četnici i on im je dosta pomagao. Đujiću je pisao govore, bio je izuzetno pismen pa je pisao i pesme. Objavio je nekoliko knjiga pesama. Završio je pravni fakultet i trebao je da doktorira. Česi su mu dali stipendiju da doktorira zemljoradničko pravo, međutim ušao je Hitler i 1938. je morao da se vrati. Bio je čovek knjige, ali dosta prek, zamrzio je komuniste i protiv njih se borio.

Izlazim iz aviona i dočeka me neki ogroman čovek, vidim nije moj otac jer smo pre toga razmenjivali fotografije i pisma:”Jao Grujičić dođi da te pljubim“, a crnogorac neki, tako govori. Pa me grli, pa me pipa, svuda pa i dole, – bila je vrlo čudna situacija. Šta ovaj radi? – nisam odmah ukapirao, a on me pretresa jer je bio običaj da komunisti nagovore sina da ubije oca ili otac da ubije sina i onda bi za ceo život bio njihov, a ovaj me pretresa.

I grupni seks im je bio jedan od metoda, moj otac ih je uhvatio kad žene zavedu ove iz Beogradskih bogatih familija i navedu ih na grupni seks onda su njihovi za ceo život. To sve imam opisano otac je pisao o tome, to su sve njihovi sistemi i metode. Mislio sam da napišem i objavim, ali nikako da nađem vremena.

Onda je otac posle izašao iza jednog stuba i kaže:“Gde si sine?“ Kad ne živite s nekim i kad ga upoznate sa trideset godina nije to to, otac mi je, on mi je lepo rekao, znaš meni su familija oni ljudi koji su bili sa mnom ceo život i to je tako – ti si mi sin i ja te volim -i pisao mi je lepe pesme- i da sam najveći zločinac na svetu drugog oca nemaš, ti si moja krv, ja sam tvoja krv. Emotivno nije toliko bilo jer ne poznaješ čoveka on govori tamo neki jezik, on kaže nisam ja crnogorac ja sam Stara Zeta ne priznajem ja to! Mi smo Hercegovci dole iz stare Zete. Njegova familija je živela u Foči. Bili su izuzetno uspešni, bavili se eksploatacijom drveta. Imali su i svoju prugu koja je išla iz šume do Drine, a tu su imali restorane i hotel i pilanu, isto velika familija, a moj deda je otišao u Pljevlja i tamo je počeo da se bavi trgovinom. U to doba to je bila Turska na granici sa Austrougarskom…

Prvi sekretar komunističke partije profesor matematike mislim da je Sima Milošević prvi sekretar od 1928.godine, bio je među dvadesetak ljudi u kominterni, komunizam je bio zabranjen, a on proteran za Pljevlja. Moj otac kao gimnazijalac ga je slušao i dopala mu se priča o komunizmu, socijalizmu, da budemo jednaki….bio je mlad i čak je izbačen iz gimnazije zbog bavljenja politikom, otišao je u Užice i tamo je završio gimnaziju sa Petrom Stambolićem, tako da je upoznao Užičke komuniste da bi zatim otišao za Beograd.

Mojoj babi partizani su zapalili kuću kad je bio napad na Pljevlja. Ostala je sa decom, tri kćeri, otac je bio u Beogradu, jedna tetka je studirala u Beogradu bila je čuvena profesorka biologije ili fizike na Banovom brdu ostale su ostale. Jedna je tetka umrla sad skoro na Cetinju kao direktorka dečje bolnice, bile su sposobne za knjigu mada taj deo očeve familije nisam tako dobro upoznao, više se majčina familija brinula o meni koliko je mogla do mojih osamnaest godina. Često pričam na Vračaru sam promenio negde osam ili devet adresa do mojih, osam – devet godina. Bilo je kod ovog teče mesta godinu dana, pa kod ove tetke, pa kod prijatelja, rodbine, pa kod nekih ljudi koji su pre rata radili kod mog dede, seljaci obični ljudi koji su i sami živeli u nekoj trošnoj kućici bez struje i bez vode…

Sa jedne strane je to bilo strašno za malo dete, a sa druge strane me to sve učilo strahovito brzo životu, a morao sam da učim brzo, i već tad sam dobio neka neverovatna saznanja koja drugi ljudi nisu nikada mogli da dobiju. Ne možeš da nešto ako ti se nije dogodilo, da znaš kako je, možeš samo da predpostaviš …

Ubistvu moje majke prisustvovala je jedna Ruskinja. Majka je bila naivna, a moje tetke je nagovore da ide da se prijavi, kažu joj idi Spomenka javi se, moj otac je otišao sa vladom, a da je poveo nju, ubili bi i nju i njega i mene jer ne možeš ti da se kriješ sa familijom. Ona se jadnica prijavila i došao je Krcun u zatvor bila je tamo sa našom velikom glumicom Žankom Stokić. Krcun je izveo u hodnik i počeo da je maltretira da je hvata za grudi, a neka Ruskinja je tamo prala hodnik, ona je bila sa onim Rusima koji su bili sa Nemcima Belogardejcima, kuvarica ili šta znam pa su i nju zatvorili, a Krcun je počeo da psuje moju majku da je hvata i ona ga je pljunula, Ruskinja je sve to videla. Krcun je izvadio pištolj i ubio je. Hteo je da ubije i Ruskinju premišljao se ipak nije je ubio, ali je ona zapamtila ime i posle su je pustili. Našla je mog oca u Italiji u nekom kampu (Eboli?) i ispričala mu tu priču. Moj otac je čak tamo napravio i prve četničke novine, imam negde taj primerak i držao je radio stanicu negde na jugu, a ubrzo su ga preuzeli Englezi. Kim Filbi koji je pobegao kod Rusa on ga je uzeo kako bi proverili ove što beže komuniste iz Rusije jer je mnogo znao, ceo život je proučavao komunizam, a Filbi ga je preporučio Amerikancima (CIA) onda su ga prebacili u Majami dve godine, posle u Čikago, a kad im nije više trebao, onda su ga, bio je hladni rat i takvi ljudi su bili potrebni, dali Kanadskoj službi. Kada je umro Amerikanci su napravili seriju „Čovek koji je radio za pet obaveštajnih službi“ – ja sam mislio ma gde će sad o njemu, međutim bio je, cela Amerika je gledala i London sutrdan …Majka od Mire Marković mu je izdala tristo šesdeset i nešto imena komunista. Imao sam ceo spisak međutim jedan moj drug mi je to ukrao u Kanadi ostalo mi je kod njega. Otac mi je rekao da je nisu pipnuli, a da im je sve ispričala, sve ih je izdala. Zaljubio se direktor te specijalne policije za borbu protiv komunizma Bećarević u nju i da li ona u njega, vodili su ljubav pa su mislili da je moj otac, pa je u Politici pisalo eno Mira ima polubrata na Dedinju, a ja sam napravio kuću na Dedinju tako je ispalo… posle su pustili majku od Mire Marković, a ona otišla u partizane, partizani su je izdali Nemcima pa su je Nemci ubili.

Moj otac je bio kod Nedića, ali su oni tajno prebacivali oružje Draži Mihailoviću na Ravnu Goru. Po dva kamiona ukradu oružje od Nemaca i odnesu na Ravnu Goru.

Kad Nemci uhvate četnike oni ih vode na Banjicu, kad partizani ubiju nekog Nemca ovi vade prvih sto i streljaju…Moj ujak je bio student prava i treća godina Difa, kapiten naše atletske reprezetancije u Kraljevini Jugoslaviji, šampion Balkana, Spartakijade, ne znam šta sve ne. U ono doba skočio je sedam i dvadeset šest, – šampion, Dragutin Cakan Lazarević bio je u Mačvi kod devojke i partizani iz zasede ubiju neke tamo Nemce, a ovi pokupe narod i među njima i mog ujaka, prepoznaju ga neki folksdojčeri, kažu vas nećemo streljati vi ste šampion možete da idete i slobodni ste, izađite iz stroja – on pita, hoće li na moje mesto doći neko drugi – kažu hoće, broj mora da se popuni – on odbije da izađe i streljaju ga.

Posle me sreo brat od te devojke sa kojim se zabavljao, on je imao deset godina kada je gledao kad su ih streljali. Upoznam ga na jednom teniskom turniru u Francuskoj, sad je hirurg i ispričao mi je, kaže:“ ja sam gledao kad su vam ubili ujaka“, gledao sam teniski meč između Željka Franulovića i Ilie Năstasea koji je tada bio u vrhu u svetu, spektakl, na jugu Francuske i čovek mi priđe pa kad je čuo kako se zovem i odakle sam kaže “Vaš otac je spasio mog oca dva puta sa streljanja, a ja sam prisustvovao kad su vam ubili ujaka, zabavljao se sa mojom sestrom. On je anasteziolog u Švajcarskoj imao je jedrilicu i vraćao se iz Španije, voli tenis i pa se zaustavio, vrlo interesantan susret, trebao bih jednom to sve da zapišem…

Kad sam došao u Francusku rekli su mi ideš tamo na Alijansu tamo ima naših i ubrzo sam se sreo sa dva drugara iz detinjstva koji su pobegli pre mene, pitam jednoga gde spavaš, kaže ima tu jedan fakultet blizu i tamo jedna katedrala, samostan gde žive njihovi fratri, ima ovoliki tepih, a na zadnjem spratu komoda i puno ćebadi, toplo sve je bilo otvoreno, ja se popnem gore i spavam kao car, oni se dole mole, a gore u potkrovlje niko ne dolazi tu je fenomenalno…

Brzo sam se snašao, kod Ajfelove kule vidim neke naše, drže fotoaparate i pričaju srpski, slikaju turiste. Radili su na dva načina jedni samo slikaju i daju tiket piše slikani ste dođite sutra u devet sati u tu i tu kafanu. Obično je bilo u kafani, iznajmi se i na dva stola se pregledaju slike, obično se na negativima gledalo. Celu noć su žene sekle negative na format kao kutija šibica nije bilo olovki kao sada nego beli tuš i pero i ceo film mora da ispiše od prvog do trideset šestog snimka i broj koji je na tiketu, onda pronađu broj sa tiketa i stave negativ u vizioneze i onda gledaju – joj što ste lepi, sa kulom bez kule …Drugi način je bio da im odmah uzmete pare. Madam Bu jevrejka, držala je u Metrou mali biro gde je bila adresa…Vi ih slikate, ali, pošto je skup film ne slikate ih odmah nego škljocate naprazno i kao da ste ih slikali pa im date podsetnicu da vam napišu adresu ako hoće da kupe fotografiju, prodate koliko možete, nudite različite dimenzije, pa za ujaka, babu, za dedu, podsećate ih da treba familiji vaša sliku sa Ajfelovom kulom i onda kada ste prodali, onda kažete izvinite samo još jedamput da potvrdim i onda ih islikate kako treba. Jedan papir date njima jedan ostane vama, kad završim odnesem taj film kod nje ona uzme svoj procent. Mi smo imali službene značke Paris fotograf broj taj i taj, ali je bilo zabranjeno kod Ajfelovog tornja, pošto je tamo bio fotograf na prvom spratu. I tu gde smo mi slikali lepo se vidi Ajfelova kula, ali nema toliko turista. Kad ima previše nas fotografa jurila nas je i policija kad im komesar naredi onda nas pokupe. Nekad nas puste posle dva sata, a nekad nas drže celu noć sa kurvama i tranvestitima, oni kukaju da ih puste pre nego im izraste brada, zatvore nas tu i provedemo noć i ujutro nas puste. Nekada im i pobegnem.

Osnivač toga bio je Hrvat Franko Stolica oficir Draže Mihailovića sa Ravne Gore, znači Hrvat oficir Jugoslovenske vojske u otadžbini i on je to osnovao u Parizu i kod njega su svi ti fotografi slikali. Posle godinu dve došao je Polaroid ko je imao pare da kupi krenuo je da slika sa Polaroidom. To je jedna fantastična škola, nekad sam bio plaćen po filmu, ne smeš da isečeš noge, ne smeš da isečeš kulu, jedan snimak napraviš da se vide noge, kula, ucelo i jedna je do pojasa američka bista, samo podesiš i vidiš između ove i one linije sve je oštro i kad se tu postavi mi ih slikamo. Kad pogledaju da je sve u redu plate ti po filmu, bilo je dana kad sam snimio 100-120 filmova, prst sav krvav pa se premotavalo, kasnije sam seko crevo za vodu pa to namestim da mi je lakše, bilo je klinaca koji su se tu muvali sa aparatima, ali ja brže ispucam film nego što oni premotaju i stave novi film u aparat. Bio je nezgodan taj aparat, za navijanje ali to je tako, jedna životna škola danas su mi smešni ovi fotoreporteri koji kao nešto čekaju. Ja sam mogao da slikam i ovako i onako, milion slika u svim mogućim pozicijama, osvetljenje… Posle sam slikao leti na moru, odmah drugu godinu slikali smo decu na plaži, a zimi na planini na skijanju, delimo vizit karte i imamo procenat od toga, možda sam radio godinu dve za gazdu i ubrzo sam počeo da radim za sebe, sa dvadeset godina sam se osamostalio i zavoleo fotografiju. Kupio sam kad je izašao prvi Pentax refleksni aparat. Krenuo sam da slikam po Pariskoj buvljoj pijaci, sad hoću da pravim i tu knjigu šesdeset godina slikanja Pariske buvlje pijace, kad god odem na pijacu fotografišem ili atmosferu ili ljude, a desilo se da su se naši ljudi skupljali na Sen Žermenu i na Monparnasu (Montparnasse) gde su dolazili svetski umetnici u jednu kafanu koja se zvala Selekt. Dolazili su i naši slikari: Bata Mihajlović, Ljuba Popović, Dado, Omčikus, Uroš Tošković i sedeli po celu noć (bile su tada kafane otvorene celu noć), a mene su kao klinca lepo prihvatili. Kao fotograf sam tu imao prvu izložbu u kafani, pravili su tu izložbe čuveni fotografi kao i preko puta u čuvenoj kafani La Kupola gde je izlagao Kartije Breson, a znao je da svrati pa sam ga tamo i upoznao. Pošto je njihov Magnum bio tu u Bulevaru Raspai, i Pikto gde je radio Voja Mitrović je tu u blizini. Dolazili su laboranti, fotografi iz Magnuma i naši slikari, ali i Žan Pola Sartr, Simon de Bovoar, Romen Gari…

„Upoznao sam i čuvenog srpskog četnika Momčila Đujića. Dolazio je kod moga oca koji mu je pisao govore za te velike skupove koji su se događali u Americi naročito na Nijagari. Jedamput, dvaput godišnje su bili veliki srpski skupovi i Vojvoda Momčilo je tu držao govor, a pošto je moj otac bio izuzetno pismen on mu je pomogao oko govora. Jednom prilikom smo se tako upoznali i sprijateljili, hteo je i da me ženi, kaže: “Nisi oženjen…” , a imao sam već i neke godine …ajde da te vodim u Toronto imam za tebe jednu…I onda me vodio, jedna debela, jedna joj noga bila kraća, drvena, ja kažem izvini ja ovo ne mogu …ja hoću da imam lepu decu” “ Šta te briga napraviš joj dvoje troje dece i ne moraš ništa da radiš ceo život, oni su bogati imaju svoje novine i ne znam šta sve imaju, advokati novinari …

Ja kažem mene to ne interesuje, ja ako se ženim moram da imam lepu ženu, da mi i deca budu lepa. Tako i jeste imam lepu decu, imam lepog sina imam lepu kćerku i završili su škole i sve šta treba…Često se svađao sa mojim ocem oko nekih para, moj otac je trgovao sa knjigama i Đujić je uzimao često te knjige od mog oca…On je inače bio izuzetno cenjen tamo ovi su ga držali tamo – njegovi što ih je spasao i sva sreća što smo mi imali takve ljude, tu gde je on bio Hrvatske ustaše nisu smele nikog da pipnu oni tu nisu imali nikakve šanse, on ih je sve potamanio …

Od fotografa bio je jedan Vukovojac živeo je u Detroitu, pre rata mislim da je bio pilot u vojsci Kraljevine Jugoslavije – četnik, bio je prijatelj mog oca, napravio je svoj atelje tamo…

Ovi svi u Parizu što su slikali, su bili četnici Draže Mihailovića jer ih je organizovao Franko Stolica ovi što su slkali sećam se, mogu da im svima navedem imena oni su bili tvrdi ljudi i nije im to ležalo ali, ili to ili fabrika, osim ovih lepih što su se snašli pa ih prihvatila neka lepa francuskinja.

Imali smo jednoga žena mu je bila lekarka, a on je radio za nju umesto medicinske sestre i asistirao joj zaboravio sam kako se zvao, a naši su svi išli kod nje da se pregledaju…Jedan Piletić je imao kafanu čuveni Dabetić koji je bio kod Rusa čuveni Piletić, oni su mi dali ime Pera Četnik. Kada sam došao oni su me se plašili, kažu to je Grujin sin ovo, ono, a oni sede na Trokaderu u kafani svi ti stari četnici Dražini oficiri koji su preživeli rat – i tu je bila jedna kafana na Trokaderu i tu su se skupljali i kod rumunske crkve subotom nedeljom…Rumuni su nam dali njihovu Pravoslavnu crkvu za liturgije, a posle smo mi napravili našu, i ja sam tu dolazio. Sumnjali su da nisam Titov špijun. Ja mlad, drčan, uvek sam pričao protiv komunista protiv Tita, a njima je to bilo sumnjivo, bile su međutim neke zastave na Trokaderu i neka skela i gore među tim zastavama naša Jugoslovenska, ali sa petokrakom, a oni gledaju kako nam to i šta rade naša braća Francuzi kako su podigli komunističku zastavu, a ja im kažem Što je ne skinete? Kažu “ide se u zatvor ovde šest meseci ko skine tuđu zastavu”. “A vi bi da obarate režim, a nećete u zatvor ? “

Ja odem uzmem-drpim makaze, tu je bila jedna radnja gde su prodavali štofove i po skelama, pa do zastave, isečem zvezdu i donesem im, oni počeli da plaču, evo trobojka predratna… i posle sam svuda skidao komunističke zastave. A sve su završavale u ambasadi što sam saznao posle trideset – četrdeset godina jedan je izgleda radio i za drugu stranu bio kurir Crnogorac iz polu partizanske polu četničke familije i sve davao jednom. Bio je jedan fin čovek moj prijatelj oženjen sa francuskinjim, on mi je kazao: “Sve zastave Pavle je meni davao, a ja sam dao konzulu i svaki put te podvukao, kaže – opet onaj Pera Četnik skinuo zastavu.”

Imao sam jednu malu sobicu na tavanu i lavabo gde sam ručno razvijao filmove i radio slike, prozor zatvorim sa crnim i pretvorim sobu u labaratoriju.Sa Urošem Toškovićem sam pravio tada to nismo tako zvali prve performanse, on je voleo da se zeza, ludačke fotografije, ide časna sestra i gura kolica, kažem Tošo smeš da sedneš?- a on, onako zarasto sa bradom kaže sad ću, pa se zatrči i sedne, a ja slikam. Imam to u knjizi, on je slikao te nenormalne ljude i kad sedi neka baba nenormalna ja mu kažem sedi joj iza leđa on stane pored nje, a ja slikam. To je bio performans, ja sam radio performans krajem šesdesetih i početkom sedamdesetih. Nažalost meni je izgorela radnja početkom devedesetih, ali je ipak nešto ostalo, ljudi idu sa posla metroom, a ja mu kažem lezi na stepenice i on legne ili odemo na groblje na Morparnasu i Arapi iskopali grob, Toša legne u grob, a pre toga postavimo natpis ovde umro čuveni svetski slikar Uroš Tošković, a Arapi sa lopatama stoje…

Kad nisam hteo da radim posle imao sam dvadeset zaposlenih fotografa, četri prodavačice, petoro laboranata veliku produkciju, prvo je bilo teško pa životarenje pa se posle lepo živelo, leti sam na moru, zimi na skijanju sa devojkama, lep život. Za nekih deset godina napravio sam i pare kupio sam dve radnje nekoliko stanova u Parizu, napravio kuću na Dedinju stan u Budvi sve sa fotografijom, uličnom fotografijom. Prodao sam, mislim, ja i moji fotografi milion i po dečjih portreta. Na početku su bili jednostavniji aparati, posle sve bolji i bolji pa sam morao da edukujem ljude i to mi je išlo od ruke, da im govorim kako se koristi dnevno svetlo za portrete, pa na plaži, deci ide sunce u oči pa da ih postave kontra svetlu, a da nadosvetle fleš rasvetom, nekad deca i neće da se slikaju, ali roditelji hoće da se slika pa moraš da se snađeš, fotografišeš ne pitaš mnogo i ne tražiš pare samo kažeš, što je lepa slika pa ih islikamo u pet šest različitih poza, sa roditeljima, sa bratom, sa sestrom, sa mamom, tatom i damo im vizit karte sutra u devet možete da vidite slike u našoj radnji niste u obavezi, ako vam se dopadaju možete da kupite i od trideset šest kada prodate tri, to je super kad prodate pet fantastično, kad prodate jednu i po pokrili ste sve troškove, kad prodate dve već je zarada. Kad imate sto filmova to vam je sutra zagarantovano tristo slika, a slika je uvek bila kada bismo to danas preveli u evre deset evra po fotografiji formata 13×18 cm u početku smo radili karpustal 9x13cm početkom šesdesetih.

Ja sam na zidu u radnji imao prelepe portrete dece pa onda svetske ličnosti predsednici i kraljevi, radio sam za Sipu negde sedamdesetih i bio možda prvi fotograf Sipe, to je bila dosta komercijalna agencija, družio sam se sa pevačima i sa sportistima. Bio sam fotograf najveće partije francuske UDF (Union for French Democracy) Žiskarove (Valéry Giscard d’Estaing) četri godine. Ne njegov, njegov je bio Lartig (Jacques Henri Lartigue) on je bio njegov lični fotograf, a mene su zvali kad imaju sastanke ili treba slikati mlade, kad govore ministri, plate mi za to, a tu sam upoznao i dosta ljudi iz sveta politike, imam i njihovih slika, ali je glavno bila ulična fotografija i deca na plaži, a voleo sam to kad prođem plažom pa me zovu roditelji gospodine, gospodine kako ste nam lepo slikali dete, a meni bude milo budem srećan.

Kad su žandarmi počeli da proveravaju po plažama, pa ih zovu proveravaju da li je prijavljen nije prijavljen pa su uveli fiskalne kase, a ne mogu da radim kad fotograf ako je prodao 3000 fotografija on dobije 30 % pa prodavačice dobiju 10% pa laborantima, pa sve to je već 50% pa još materijal i iznajmljivanje stana za fotografa i kad meni ostane 20% super …Zamorio sam se, prestao da radim, imao sam već dosta novca, kupio nekretnine pa sam računao ako to izdajem ne moram nikad više da radim.

Nisam nikad odlučio da se vratim u Srbiju, ali eto tako se desilo. Imao sam već pedeset godina i nisam planirao da se ženim, a onda upoznam moju ženu lepoticu u Budvi slučajno i zaljubim se, oženim, dođu deca, a Svetlana nije htela da ide u Francusku. Moj problem je što sa jako malo ljudi ovde mogu da komuniciram da ja njima dam nešto, a i oni meni jer naši ljudi imaju jako jadan stepen kulture recimo kažu ja sam doktor, sudija ovo, ono nemoj ti meni da pričaš, ti nemaš ni školu, a u stvari nemaju pojma ni o čemu. Kaže ja sam intelektualac, a ne zna ni jedan jezik, ili nešto osim onoga što su učili napamet, zna nešto iz recimo advokature i to je to, kod nas je to veliki problem.

Sa fotografima je ovde drugačije, u Francuskoj fotograf nešto i zaradi, a ovde su ljudi koji nemaju para, a bave se time iako nemaju neku korist pa kad radite nešto i volite, a nemate ništa mora biti da ste dobar čovek, morate da volite fotografiju da vam bude pasija izdvajate i vreme i novac, a nemate neke velike pare, volim da se družim s njima i tu nalazim istomišljenike. Mada u našem foto klubu Beograd ima i novih koji dolaze pa se mešaju u sve, a ja ćutim, mislim ipak se šesdeset godina bavim fotografijom. Tu je i naš drug Danilo majstor fotografije on uglavnom drži predavanja, a i ja se onda ponekad umešam, ali ima ovih što su u fotografiji dve tri godine, a misle da je fotografija od njih nastala. Sad sam uradio Crnu Goru, ali sam se igrao trideset godina, prođem pored jezera sto puta i ništa, neću da slikam ne valja ništa, ali sto prvi put nebo, oblaci, voda postala srebrena, svetlo fantastično, u tom trenutku ja slikam to sam čekao. Fotograf mora da prepozna trenutak, ako je potrebno posle u fotošopu dam slici neki svoj lični pečat jer ako ne daš sebe onda je to samo kopija. Ne kažem da sam umetnik, ali pokušavam da se bavim umetnošću, a ona mora da da nešto svoje. Ako ja ne dam nešto svoje onda je to ništa, ako pojačam saturaciju boja to je moj doživljaj viđenog. Ne menjam sliku samo joj dajem svoju impresiju…

Sa Vojom Mitrovićem sam često pričao o tim tehničkim stvarima i bio sam kod njega u labaratoriji, on ima tamo razne vrste papira i rade probe, uvek sam ga pitao nešto, ali kod njih se fotografije i prodaju. Da se izradi sigurno je sto evra, a na izložbi koštaju i po hiljade evra. Čovek mora da radi na sebi i dan danas čitam o umetnosti, ova digitala mi ne ide baš najbolje, ali sam naučio ono što mi je potrebno.

Fotografija predstavlja deo kuturne celine naroda i države. Negde tridesetih godina snimio je Aca Simić neku gospođu na Harley-Davidsonu sa prikolicom, a iza se vidi hotel Moskva, fantastično! Volim njegove fotografije jer one ne samo da svedoče o tom vremenu nego imaju i umetničku vrednost. Ali kod nas ljudi nemaju tu kulturu, ne samo to, nemamo ni kulturu hrane, odem recimo na slavu kad sam bio i tu se jela čorba odnosno supa sa rezancima sa piletinom, onda se jede gibanica pa je bila ruska salata, pa se iznese sarma, pa je bilo svinjsko pečenje, eventualno jagnjeće i onda oni kolači sa puno margarina na više spratova, kad sam se ja vratio posle trideset godina sve je isto, nekreativni smo, jadna smo zemlja. Uništili su nas komunisti ! Mi smo između dva rata imali neke ljude koji su otišli recimo u Francusku pa su se vratili i počeli da uvode neke kulturne vrednosti, da šire prosvetu i nauku i u to vreme osetno smo se podigli, međutim došli su komunisti i to je naša tragedija. Mi danas nemamo ni jednu lepu galeriju gde možemo da pravimo svoje izložbe fotografija, a nemamo ni Muzej fotografije.

Francuska je zemlja fotografije i pre dve godine sam bio na izložbi Kartje Bresona u Burburu i ja se popnem gore i slikao sam, red je bio nekih sedamsto metara, ljudi čekaju da kupe karte, a karta trideset evra, – i šta sad da kažem? Da kažem da sam preterao, ali petsto metara je sigurno bio red i čekaju da vide fotografije Kartije Bresona, koliko smo mi daleko od toga! Na celom Balkanu nemaju Muzej fotografije možda u Solunu. Mađari su imali čuvene fotografe. Fotografija je najveći pronalazak u istoriji umetnosti, sve je krenulo posle toga i film i televizija, u medicini, a možda i u nauci. Ne kažem da je to vrhunac umetnosti čak do sedamdesetih nisu smatrali fotografiju umetnošću, bila je negde na ivici, ali sada je priznata u svetu.

………………………………………………………….

Onaj ko hoće da se bavi fotografijom mora da je voli. Sada se svašta radi. Bio sam na izložbi jedne Iranke. Slikala je svilu kako lebdi u vazduhu na prozorima, jedno pet velikih fotografija i onda krene priča o svili kako je žene upotrebljavaju za odeću, kako se nosi ali ništa se to ne vidi na slikama, pričala je iz Pariza, valjda ima puno para, ali gde je tu fotografija ?

Umetnost treba da ide napred, ali za mene je fotografija kad uhvatite scenu, ljude, ako i nije umetnička, zabeležili ste istoriju, trenutak i to ne može biti demode, moj savet je da fotografišete ljude i pejzaže, naravno lep pejzaž i život, ja volim raznovrsnost, a volim i boju u fotografiji; živeo sam dve godine sa jednom slikarkom, ona me je naučila nešto o slikarstvu i ja sam počeo da slikam, a pošto sam bio fotograf ona mi je rekla da pazim, a ja to nacrtam iz cuga. Nije kao fotografija i ja sam se zaprepastio kako sam uspeo da nacrtam i sad skoro sam uramio tu sliku.

Crtanje može da se nauči, ali umetnost ne može, da bi bio umetnik moraš tako da se rodiš. Moraš da imaš osećaj i dušu, to se prepozna. Kod nas ima malo prepoznatljivih fotografa, mnogi kopiraju druge, nemaju svoju ideju. Kad vidim nešto neobično na ulici ja fotografišem. Godinama slikam Cigane to je zahvalna tema, ali pre neki dan sam otišao u Marinkovu baru tamo je puno Cigana i vidim jedan prozor tri Cigančića u prozoru, dvoje napolju, a na zidu piše Cigani su lepi i ja slikam i napravim fenomenalnu fotografiju. Bili smo na Obedskoj bari nedavno i svi slikaju nešto ja pogledam, a dve žabe jedna na drugoj, ja slikam – to je život!

 

Tekst i fotografije: Jovan Njegović Drndak

About Author